Piše: dr Dejan Molnar
docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Nagoveštaj mogućnosti da FIAT napustiti Srbiju i preseli proizvodnju u neku drugu državu osnovna je domaća ekonomska tema. Iako se u javnosti podigla poprilična „prašina”, zapravo se radi o nečemu što i ne bi trebalo mnogo da nas iznenađuje.
Suočeni sa deficitom domaćeg investicionog kapitala kreatori ekonomske politike kreiraju mere sračunate da privuku strance da ulažu u našu zemlju. U tome, u suštini, nema ničeg lošeg. Međutim, dve su stvari koje bi trebalo preispitati: (a) zasnivanje ekonomskog razvoja domaće privrede prevashodno na stranim ulaganjima i (b) isplaćivanje stranim investitorima visokih subvencija za otvaranje novih radnih mesta.
Pre nego što se prihvati „mantra” da su strana ulaganja lek za naše ekonomske probleme i da nam bez njih „nema spasa”, treba dobro sagledati i njihove moguće negativne efekte na zemlju domaćina, kao što su iscrpljivanje domaćih prirodnih resursa, ekploatacija domaće infrastrukture, odliv/transfer kapitala u inostranstvo (u matičnu zemlju investitora), stvaranje tehnološke i finansijske zavisnosti od inostranstva, ugrožavanje ekonomskog suvereniteta zemlje domaćina, mogućnost da strani investitor u svakom trenutku preseli svoje pogone u neku drugu zemlju itd. Ono što je još lošije je to što kreiranje atmosfere i ambijenta da bez inostranih sredstava ne može da se uradi ništa, guši domaću preduzetničku inicijativu i motivaciju domaćih privrednika. A kada nestane motivacije, htenja, želje za stvaranjem, samopouzdanja, poverenja unutar kontingenta domaćih resursa (kapitala, radne snage…), domaća privreda, a time i država, postaju još zavisnije i ranjivije.
Inostrani kapital (kao faktor proizvodnje) se seli u neku zemlju, po pravilu, iz sledećih razloga: (a) ostvarenje većeg profita, (b) jeftinija radna snaga, (v) niže cene sirovina, (g) širenje tržišta, (d) izbegavanje plaćanja carina izgradnjom fabrika unutar „carinskog zida”, (đ) ostvarenje političkog uticaja u nekoj zemlji itd.
Istina je da strane direktne investicije mogu pozitivno uticati na zaposlenost, jer zapošljavaju neuposlenu radnu snagu, a povećanje zaposlenosti i proizvodnje doprinosi povećanju budžetskih prihoda (PDV-a, poreza na zarade zaposlenih, poreza na dobit itd.).
Isto tako, pretpostavlja se da ulagači iz inostranstva u zemlju domaćina prenose noviju tehnologiju, modernije načine upravljanja (menadžmenta), savremenije organizacione modele i sl. Međutim, uvek se mora imati u vidu činjenica da se u tržišnim uslovima preduzeća rukovode isključivo zaradom i da nemaju obavezu da vode računa o tome kakve će posledice njihove poslovne odluke imati po zemlju domaćina.
