dr Dejan Molnar docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Prema međunarodnoj metodologiji, doznake čine svi transferi između fizičkih lica rezidenata i nerezidenata određene države. U slučaju Srbije to su najpre zarade radnika iz inostranstva, penzije i invalidnine, razna pomoć, pokloni…
Procenjuje se da u inostranstvu živi i radi preko tri miliona građana koji su poreklom iz naše zemlje. Iako izostaju zvanični podaci o direktnim investicionim ulaganjima dijaspore, može se konstatovati da su ona mala i sporadična. Doznake su se u najvećoj meri koristile u neproizvodne svrhe – za tekuću potrošnju i izgradnju porodičnih kuća.
Ocenjuje se da naši ljudi iz inostranstva neformalnim kanalima u zemlju unesu ili članovima svojih porodica pošalju barem još toliko novca koliko je zvanično evidentirano. Ukupne doznake sastoje se od registrovanog dela (koji u zemlju stiže preko bankarskih računa i brzog prenosa novca) i neregistrovanog dela (koji se procenjuje na osnovu obima poslovanja u menjačnicama, te trendova i dinamike devizne štednje stanovništva).
U godinama posle izbijanja svetske ekonomske krize, ukupne doznake su u našoj zemlji iznosile 2,34 milijardi evra (u 2008), 3,25 milijardi evra (u 2009. godini), 3,06 milijardi evra (u 2010), 2,8 milijardi evra (2011), 2,6 milijardi evra (2012), 2,86 milijardi evra (2013), 2,6 milijardi evra (2014), dok su procene da je u 2015. godini iznos doznaka bio 2,8 milijardi evra. Karakteristično je to da su godišnji iznosi doznaka bili veći od iznosa stranih direktnih investicija. Doznake imaju višestruku ulogu. Značajan su izvor dohodaka za domaćinstva u Srbiji, te na taj način održavaju nivo domaće tražnje (potrošnje), pa i poreskih prihoda od potrošnje (pre svega PDV-a), zatim značajan su deo štednje u bankama (ali još u nedovoljnoj meri u odnosu na potencijal koje doznake imaju), a mogle bi biti upotrebljene i za direktne proizvodne investicije.
Ljudi iz dijaspore mogu biti zainteresovani za ulaganje u maticu. Međutim, ne treba zanemariti činjenicu da i njih motiviše profit, a ne neka druga kategorija. Prilikom razmatranja mogućnosti da dijaspora više ulaže u maticu treba u potpunosti „depatriotizovati” problem. Potencijalna ulaganja dijaspore ne treba posmatrati kao „etno kapital” koji je motivisan patriotskim interesima. Dakle, kapital kojim raspolaže dijaspora, u kontekstu novih investicija treba posmatrati kao bilo koji drugi izvor kapitala. Da bi pripadnici dijaspore ulagali u maticu, potrebno je raditi na izgradnji poverenja koje oni imaju u državu i njene institucije, kao i na unapređenju opšteg investicionog ambijenta (smanjenje korupcije, povećanje efikasnosti sudstva). Dijaspora ima svoj ekonomski interes i to je najbitnija pretpostavka od koje treba krenuti prilikom izrade strategije za privlačenje njenih sredstava u maticu. Dosadašnja nastojanja da se dijaspora privoli da investira u Srbiji nisu, međutim, dala očekivane rezultate.
