(464) Fudbal, talenti i (ne)poštovanje institucija

Piše: dr Dejan Molnar
docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu

Pošto je u toku šampionat Evrope u fudbalu, pomoću ove igre može se objasniti šta se događa u društvu kada prestanu da važe pravila i ne poštuju se institucije. Publika na stadionu predstavlja javnost (zajednicu; građane). U prenosnom smislu, fudbaleri su akteri bilo kog segmenta društva (procesa obrazovanja, političkog ili privrednog života itd.). Sudije na terenu jesu zapravo oni pojedinci u društvu koji donose odluke. Klubovi su entiteti koji angažuju pojedince (preduzeća, javne ustanove…).
U meču „belih” i „zelenih”, igrač „belih” u stopostotnoj golgeterskoj šansi, bespotrebno pravi prekršaj nad bekom „zelenih”. Sudija dosuđuje prekršaj u korist „zelenih” i sprečava „bele” da povedu. Na teren tada istrčava trener „belih” ubeđujući sudiju da je njegov tim zaslužio da povede, jer su se njegovi igrači naporno pripremali za utakmicu, odrekli su se mnogo toga… Pod pritiskom trenera, sudija mimo svih pravila dosuđuje gol „belima”. Posle opisanog, u ovoj igri (u društvu) više ništa nije isto. Publika (javnost) ne dolazi na stadion jer je svesna da se i pred njenim očima mogu kršiti pravila i to bez posledica. Igrači (akteri u društvenim procesima) više nisu zainteresovani da treniraju ne bi li bili što bolji i pobeđivali protivnike shodno pravilima igre. Umesto da unapređuju sopstvene veštine i kompetencije, oni troše energiju na iznalaženje mogućnosti da bez truda dođu do što boljeg položaja/statusa. Sudije (donosioci odluka) nastoje da što duže budu u prilici da „dele pravdu” onako kako njima odgovara sa ciljem da steknu određene koristi. Treneri uvežbavaju ubeđivačke sposobnosti (uticaj na donosioce odluka) umesto da se posvete uigravanju tima i prenošenju znanja na igrače. Klubovi umesto da biraju najkompetentnije trenere, „kupuju” one sa najvećim sposobnostima da donosioce odluka ubede da presuđuju u njihovu korist, bez obzira na pravila (institucije). Niko se više ne trudi da se bavi svojim poslom i da poštujući institucije (pravila) ostvari uspeh, već svi u svom domenu pokušavaju da mimo pravila, obezbede sebi što bolju poziciju. A na gubitku su svi, jer kada nema pravila, tada je sve dozvoljeno i sve može da prođe, iako svi znaju da je to loše i da tako ne treba. Ugašena je motivacija kod svih učesnika u igri, a to je ono što je najteže probuditi.
Jovana Todorović, đak generacije Gimnazije, „samo” je javno rekla ono što, izgleda, već dugo svi veoma dobro znaju. Svaka joj čast na tome. Po podršci koju je dobila, očito da je pogodila „u centar mete”. Strašnije od toga što konkretnija reakcija može izostati i što se verovatno ništa neće promeniti, jeste to što ni oni koji mogu nešto da promene više ne veruju da to mogu da urade! Izgubili su motivaciju.

FacebookTwitter