(466) Formalne ili efektivne institucije

dr Dejan Molnar
docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu

Na putu priključenja Evropskoj uniji, Srbiju čeka i usklađivanje pravnih normi sa legislativom Unije (acquis communautaire). To je ono što znači ispunjavanje pregovaračkih poglavlja. Svaka zemlja koja pretenduje da postane članica EU pre pristupanja, mora uskladiti svoja pravila sa pravilima koja važe u Uniji.
Međutim, postojanje određenog pravila („na papiru”) u jednoj državi ne znači i informaciju o tome kako, i u kojoj meri, se ono i primenjuje. Tek kada se pravilo primenjuje u potpunosti, tada pojedinci i preduzeća imaju podsticaj da se ponašaju u skladu sa njim (na određeni, željeni način). Naime, ona pravila koja se ne primenjuju ili se primenjuju „reda radi” ne stvaraju podsticaje za mikroekonomske subjekte da se u skladu sa njima i ponašaju, pa se može konstatovati da u tom slučaju institucije efektivno i ne postoje.
Može se uočiti razlika između nominalnih institucija (pravila kakva jesu „na papiru”) i efektivnih institucija (pravila kakva se primenjuju u realnosti). Između njih često ne postoji podudaranje. Sa stanovišta privrednog rasta, relevantnije je koristiti koncept efektivnih institucija, pošto treba sagledati efekte institucija na ponašanje pojedinaca. Jer, nema mnogo koristi od onih pravila (institucija) koja se, iz različitih razloga, ne primenjuju u praksi ili se, pak, primenjuju na neodgovarajući način (selektivno ili sporadično).
Institucije ne garantuju da će se članovi društva (pojedinci) ponašati na željeni način. Njihovo postojanje samo povećava verovatnoću da će to biti tako. Da bi bile delotvorne, institucije podrazumevaju ili sadrže odgovarajuću kaznu za kršenje pravila ponašanja. Upravo je kazna snažan podsticaj da se institucije poštuju. Ukoliko nema kazne, nema ni efektivne institucije. Pravila bez kazni (bilo određene zakonom, bilo nekom društvenom normom) ne predstavljaju institucije.
Kada su institucije neefikasne? Onda, kada oni koji su u prilici da ih kreiraju, donose takva pravila kojima se insistira na njihovom ličnom, a ne društvenom blagostanju, kao i onda kada se akteri trude da predstave da se pravila poštuju, dok to u realnosti nije slučaj. Donošenje, usvajanje i „prepisivanje” normi ponašanja od drugih u situaciji kada pojedinci i društvo možda nisu spremni da ih efektivno prihvate može za rezultat imati neefikasnost institucija – svi će se truditi da „na papiru” predstave da je sve po pravilima, dok će se u realnosti ponašati onako kako njima odgovara. Energija će biti usmerena na „peglanje papira”, umesto na suštinsko ispunjavanje obaveza. Svi vode računa o tome „kako izgleda da jeste” (forma), a ne o onome „kako zaista jeste” (suština). Otuda situacija u kojoj je sve po predviđenim pravilima, a rast, kao željeni efekt, izostaje.

FacebookTwitter