Piše: dr Dejan Molnar docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
U brojnim preduzećima u kojima država ima vlasničke udele nije završen proces restruktuiranja i to je problem koji opterećuje domaću privredu čitavu deceniju. Radnicima u većini tih firmi veoma je teško jer na plate čekaju mesecima. Činjenica je da su zaposleni u preduzećima koja nisu profitabilna, imaju nagomilane dugove, nemaju adekvatno tržište (kupce)…
U nameri da sačuva socijalni mir, država „održava u životu” njihova radna mesta tako što sredstvima poreskih obveznika (privatnih i profitabilnih preduzeća i građana) isplaćuje subvencije tim preduzećima. To znači da oni koji posluju po tržišnim principima, ostvaruju profit i plaćaju poreze državi, indirektno plaćaju zarade onima koji su zaposleni u preduzećima čija je tržišna opravdanost postojanja odavno pod znakom pitanja. Procene su da država na ovaj način godišnje „prelije” (redistribuira) iz ruku jedne grupe građana (koja kreira dohodak i plaća porez) u ruke onih koji su zaposleni u ovim preduzećima preko 700 miliona evra (neke procene su da je ovaj iznos čak i veći i da dostiže i milijardu evra).
Signal koji se šalje „zdravom” delu privrede je poprilično loš, budući da akteri na tržištu očito nisu u ravnopravnom položaju. Dugogodišnje veštačko držanje u životu ovakvih preduzeća nije donelo mnogo koristi, osim što su zaposleni u njima na ovaj način bili socijalno zaštićeni (njihove zarade su praktično bile jedna vrsta socijalne pomoći). Da je kvalitetnih strateških partnera bilo, verovatno bi se do sada pojavili, kupili preduzeće, investirali u njega i oporavili ga. Činjenica je da su dobra preduzeća nakon otpočinjanja privatizacije prodata odmah, a da ona koja do danas nisu mogla da se prodaju verovatno na tržištu i nemaju perspektivu. Čak i kada bi država imala sredstva (a nema ih!), postavlja se pitanje zašto bi finansirala poslovanje onih preduzeća koja nisu u stanju da opstanu na tržištu. To negativno utiče na poslovni ambijent – ostali učesnici na tržištu se suočavaju sa tim da neka preduzeća i radnici uživaju povlašćeni položaj. Tako bi onda i druga preduzeća i njihovi zaposleni mogli da, uvek kada se suoče sa finansijskim poteškoćama, zatraže od države i poreskih obveznika da im „pokrivaju” troškove.
Dugogodišnje subvencionisanje je preduzeća i njihove radnike učinila „zavisnicima” od tuđe pomoći. Ti ljudi su propustili priliku da samostalno pronalaze alternativne mogućnosti i rešenja. Na ovim primerima se jasno vidi da ono što politički lakše najčešće nije i ekonomski bolje, jer vremenom izaziva dublje i trajnije distorzije poslovnog ambijenta. Što pre izmestimo socijalnu funkciju iz preduzeća, imaćemo priliku da privredu i društvo postavimo na zdravije osnove.
