(506) Nisu odgovorni samo dužnici, već i poverioci

Piše: dr Dejan Molnar
docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Banke zarađuju na razlici između kamatnih stopa koje plaćaju deponentima i kamatnih stopa koje naplaćuju dužnicima. Otuda su one u stalnoj potrazi za kreditno sposobnim preduzećima kojima mogu da pozajme sredstva. Bankari, nažalost, ponekad kao da zaborave svoj osnovni cilj – da povrate novac koji su plasirali putem kredita (glavnicu) uvećan za odgovarajuću kamatu. Relativno je lako dati kredite – uvek se može pronaći neko ko hoće da se zaduži. Daleko je zahtevnije pronaći klijenta koji će pozajmljeni novac iskoristiti za profitabilno ulaganje i jasno, vratiti ga banci plaćajući pride i cenu za njegovo korišćenje.
Ono što dobrog bankara interesuje jeste namera zbog koje je klijentu potreban kredit, odnosno šta planira da uradi sa pozajmljenim novcem. Bankari znaju da je kvalitetno ulaganje jedina garancija da će dužnik iz poslovanja izmirivati obavezu po osnovu uzetih zajmova. U tom smislu, bankari bi trebalo da preuzimaju i ulogu savetnika za ulaganja, ali i kontrolora, ukoliko žele kvalitetan kreditni plasman. Banke u jurnjavi za plasmanima i profitom ponekad zaborave da je sve ovo daleko važnije od visine kamatne stope, iznosa plasiranih sredstava, uzetih sredstava obezbeđenja…
Ne treba banka svoje potraživanje od klijenta da naplaćuje blokadama računa ili prodajom stvari uzetih kao obezbeđenje po kreditu, već iz budućeg profita klijenta (dužnika) iz onih poslova koje je finansirao kreditom banke. Banke su, iako kreditori, zapravo partneri svojim klijentima.
Banke, kao poverioci, ne treba da dopuste klijentu da uzme više kredita nego što može da vrati, da se preinvestira i „zarobi” novac u nepokretnostima, opremi i zalihama, da koristi pozajmice za nedogovorene svrhe. U bankama postoje kreditni analitičari koji rade u odeljenjima za procenu kreditnih rizika koji bi trebalo da jako dobro poznaju ovu problematiku i da umeju da, na osnovu finansijskih podataka o preduzeću, procene pomenute rizike. Postoji i nešto što se zove praćenje kredita u toku otplate, odnosno monitoring kredita, koji se radi u odgovarajućim intervalima tokom perioda otplate i koji bankarima služi da procene da li je kredit namenski korišćen i da li je plasman banke ugrožen.
Kada banke, ali i drugi poverioci (npr. dobavljači) dospeju u situaciju da im dužnik ne vraća sredstva (novac ili robu), u dobroj meri su i sami za to krivi, jer nisu dobro procenili poslovni rizik ili su i sami saučestvovali u lošim poslovnim potezima svojih dužnika. Ukoliko ih je dužnik, pak, prevario onda moraju svoje pravo da potraže na sudu. Sud je mesto gde država treba da demonstrira svoju snagu i efikasnost sa ciljem da osigura ekonomsku bezbednost, a ne da stvara privid da su interesi poverioca zaštićeni pružajući kvazi podršku u situaciji kada je „mleko već prosuto”.

FacebookTwitter