(533) Razvoj ne može da se uvozi
dr Dejan Molnar
docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Znajući da su i stopa investicija i stopa rasta BDP-a ispod nivoa koji bi mogao da obezbedi potencijale za osetniji rast životnog standarda građana Srbije, ne čude napori kreatora ekonomske politike da se priliv stranih direktnih investicija (SDI) poveća. Međutim, pitanje je da li se u tome može uspeti samo pomoću subvencija i da li tako motivisana ulaganja donose nama željene i preko potrebne efekte.
Uprkos uvreženom mišljenju da SDI pozitivno utiču na rast BDP-a zemlje u koju se ulaže, empirijski rezultati ovu hipotezu, ipak, ne potvrđuju jednoznačno. Naime, neke studije ukazuju da je uticaj SDI na privredni rast pozitivan, a neke da je čak i negativan. Efekti stranih ulaganja na rast BDP-a očito zavise od niza uslova (ekonomskih, političkih, socijalnih, kulturnih…) koji postoje u zemlji „domaćinu”, te se može reći i da je uticaj investicija iz stranih izvora na privredni rast zemlje specifična stvar za svaku zemlju.
Do sličnog zaključka se može doći i ako se uporede podaci o stopi stranih investicija (iznos SDI kao procenat BDP-a) i stopi rasta BDP-a pojedinih zemalja iz okruženja tokom poslednjih desetak godina. Prosečan udeo SDI u BDP-u u ovom periodu iznosio je oko 1,5% u Sloveniji, 4,5% u Hrvatskoj, oko 7% u Srbiji, 11% u Bugarskoj, 18% u Crnoj Gori, 7,4% u Albaniji, 4% u Makedoniji i nešto ispod jedan odsto u Grčkoj. Pri tome, prosečna godišnja stopa rasta BDP-a koja je u istom periodu ostvarena u navedenim zemljama iznosila je oko 1,6% u Sloveniji, 0,7% u Hrvatskoj, 2,7% u Srbiji, 3,1% u Bugarskoj, 3,4% u Crnoj Gori, 4% u Albaniji, 3,44% u Makedoniji i -1,3% u Grčkoj. I ovaj letimičan pregled navodi na zaključak da ne treba unapred prihvatiti pretpostavku o tome da postoji značajna i bezuslovna pozitivna veza između ove dve kategorije (nivo SDI i rast BDP-a), već da je ona daleko komplikovanija i specifična za svaku zemlju (zbog uticaja brojnih drugih faktora).
Strane direktne investicije mogu biti samo dodatak investicijama iz domaćih izvora, a nikako osnov za razvoj jedne zemlje. Razvoj zemlje se ne uvozi, već se kreira u „svojoj kući”, sopstvenim resursima i snagama! Nosioci ekonomske politike moraju u kontinuitetu iznalaziti rešenja sa ciljem da se povećava domaća akumulacija, koja je, ipak, dugoročno posmatrano kvalitetniji izvor finansiranja investicija. Država ako se odluči da pomaže privredi, daleko više pažnje treba da posveti domaćim privrednicima i preduzetnicima sa ciljem da oni unapređuju poslovanje i otvaraju nova radna mesta. Politika subvencija, ako već postoji, treba da bude zasnovana na ostvarenim, merljivim rezultatima, a ne na „deljenju” novaca unapred. Pri tome, podrazumeva se postojanje kvalitetnog državnog aparata, dobro plaćenog i poštovanog, i otpornog na korupciju. Ovo poslednje je, bez svake sumnje, suštinski izazov.
