Non-stop sam oko mašina i njihovog održavanja. Verujem da se zaposleni drugačije ponašaju kada je vlasnik stalno među njima, u radionici – kaže Daniel
Daniela Dragovića iz Čente mogli bi da predstavimo kao mladog, obrazovanog zamenika direktora u privatnoj firmi u Srbiji, ali on je po mnogo čemu specifičan. Rođen je u Moskvi gde je proveo veći deo života sa sestrom Dijanom, majkom Natašom i ocem Milanom.
– Majka mi je Ruskinja, tata Srbin, znam oba jezika. Sa sestrom razgovaram na ruskom – kaže tridesetogodišnji Daniel.
Nije se lako navikao na život u Srbiji kada je pre osam godina došao u Čentu iz Rusije. Uključio se u posao koji su 2000. godine započeli stric i otac.
– Život u Srbiji je drugačiji od onog u Rusiji. Mnogo je opušteniji nego tamo gde je sve užurbano. Da biste stigli sa jednog kraja Moskve na drugi treba vam bar dva sata pa je najbolja opcija metro, ili da putujete noću. Sada sam se ovde odomaćio, pa me ništa više ne vuče tamo – priznaje rođeni Moskovljanin.
U Moskvi je ostavio prijatelje, babu i dedu i do pre godinu dana ih je obilazio svakih tri meseca. Sada, budući da u svojoj građevinskoj firmi „Dragović” radi i kao radnik u proizvodnji, nema vremena da ode u Rusiju. Pitamo ga zašto radi i u proizvodnji kada može da sedi u kancelariji i bude samo direktor. Daniel odgovara da niko bolje od njega samog ne može da zna šta treba da se uradi.
– Non-stop sam oko mašina i njihovog održavanja. Verujem da se zaposleni drugačije ponašaju kada je vlasnik stalno među njima u radionici – veli Daniel, koji o svemu odlučuje sa ocem. – Trudim se da pomognem razvoj porodične firme, sada sve što zaradimo ide nazad u proizvodnju. Ali, problem u Srbiji je loša kupovna moć građana. Kada bi ljudi imali više novca, više bi gradili i ulagali u nekretnine. Eto, to mi nedostaje iz Rusije: da posao bude sigurniji, jer kada tamo nađete posao, zarađujete dovoljno da stvorite sebi dom – komentariše Daniel.
On je diplomirao bankarstvo i finansije na privatnom fakultetu u Moskvi. Iznenadilo ga je to što u Srbiji privatni fakulteti nisu cenjeni.
– Kada u Srbiji kažeš – privatni fakultet, ljudi odmah pomisle na kupovinu diplome. Ali, neki od privatnih fakulteta u Rusiji su više cenjeni od državnih. Osim toga, tamo ne postoji mogućnost da ponavljate nekoliko godina. Možete jednu i to je sve, a čujem da je ovde prosek studiranja osam godina.
Danijel naglašava da je očekivao bolje poslovanje u Srbiji, bar u tom smislu da ljudi više veruju jedni drugima. Ubrzo je shvatio da je pristup poslu veoma sličan onom na koji su navikli, kako često kaže, „kod nas u Rusiji”. Suzana Kokavski
