ADVOKAT KRSTO BOBOT O „SLUČAJU ĆURUVIJA”, IBARSKOJ MAGISTRALI, ODBRANI GORANA KNEŽEVIĆA – I PORODIČNOM GNEZDU KRAJ TAMIŠA

Medijska logistika, politički procesi
U profesionalnoj biografiji advokata Krste Bobota zabeležen je veliki broj slučajeva „visokog profila”. Slobodno se može reći da je ovaj rođeni Zrenjaninac jedan od „insajdera” Specijalnog suda – Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu, gde je, pored ostalog, kao branilac učestvovao u procesima za ubistvo nekadašnjeg premijera Srbije Zorana Đinđića. Iza njega je bogato iskustvo u pravosuđu – za sudiju Prvog opštinskog suda u Beogradu izabran je 1996. godine – sa dvadeset devet godina bio je u to vreme najmlađi sudija u Srbiji. Sve su to razlozi za novinski razgovor sa nekadašnjim učenikom Osnovne škole „2. oktobar” i kulturološkog smera Zrenjaninske gimnazije. Sastali smo se sredinom novembra u njegovoj kancelariji u Maglajskoj ulici, u beogradskoj Opštini Savski venac, otprilike na pola puta između „Partizanovog” i „Zvezdinog” stadiona. I sama pozicija poslovnog prostora, na sredokraći „večitih rivala”, kao da upućuje na pažljivo vaganje pravničkih tasova.
Vratimo se najpre malo u zavičajnu prošlost. Kakve su vaše uspomene na školske dane?
– Na formiranje nekih mojih nazora svakako su presudno uticali moji roditelji, kao i razredni starešina u Gimnaziji, profesor sociologije Nedeljko Kuljić. Studije sam završio u roku, diplomirao sam 1991. godine sa prosečnom ocenom 9,48. Čovek nikad ne zna kuda će ga život odvesti. Ja sam imao ideju da ostanem na fakultetu. Upisao sam postdiplomske studije, ali na katedri za ustavno pravo, na kojoj sam hteo da budem asistent, nije bilo mesta. U tom trenutku raspisan je bio konkurs za pripravnike u beogradskim sudovima. Konkurisao sam, i tako je počela moja pravnička karijera.
Postati sudija već sa 29 godina nije baš uobičajena stvar u pravosuđu…
– Moja generacija imala je tu sreću ili nesreću da je počela svoje pravosudne karijere u vreme kojem je prethodio masovan odlazak sudija iz pravosuđa, jer su uslovi bili jako teški. To je bilo vreme inflacije, sankcija, ratova, plate su bile male, i veliki deo sudija je otišao, uglavnom u advokaturu, a jedan deo i u penziju. Nas je to s jedne strane lišilo mogućnosti da od većeg broja starijih kolega usvojimo neka znanja i iskustva, a s druge strane nam je otvorilo prohodnost, mogućnost da relativno brzo napredujemo u pravosudnom sistemu.
Šta vas je podstaklo da 2002. pređete u advokaturu?
– Razlozi su bili egzistencijalni i profesionalni. Svakako da advokatura, ako se radi s punom posvećenošću, može čoveku da obezbedi jednu lagodniju egzistenciju. A kad je reč o onim drugim, profesionalnim razlozima, biću sasvim otvoren. Ja sam tada bio rukovodilac krivičnog odeljenja Prvog opštinskog suda u Beogradu i imao sam nekakvu svoju viziju o tome kako pravosuđe u Srbiji treba da izgleda. No, 2000. godine došlo je do radikalne promene u društvu. Na vlast je došla jedna politička opcija koju ja nisam birao niti podržavao. U pravosuđe su došli neki ljudi sa kojima nisam delio iste vrednosti. Tada sam procenio da je došlo vreme da se ljudima u sudskom sistemu zahvalim na saradnji. Iz ove perspektive, mogu reći da sam jako zadovoljan što sam to uradio.
Za vaše sudijsko vreme u javnosti se najviše vežu slučaj predmeta Slavka Ćuruvije iz 1999. godine i slučaj uviđaja na Ibarskoj magistrali, kada su, oktobra iste godine, pogunula četvorica funkcionera SPO-a. Imate li neki komentar na sve to sa razdaljine od sedamnaest godina?
– Imam, jer nikada nisam bežao od odgovornosti za ono što sam radio, i kao sudija i kao advokat. Čovek mora da radi tako da svaki put može da se pogleda u ogledalo i da ga ne bude sramota od onoga što vidi. Dakle, stojim iza svake odluke koju sam potpisao kao sudija. Kad je reč o slučaju Slavka Ćuruvije, treba reći njegov tadašnji proces nije bio proizašao iz onovremenog famoznog Zakona o informisanju. U javnosti se ponekad pogrešno tumači da je reč bila o privatnoj tužbi dr Milovana Bojića, ali to nije tačno. Ćuruviju je teretilo Javno tužilaštvo za krivično delo širenja lažnih vesti sa namerom da se izazove nered, panika i nepoverenje u državne organe. Naime, u to vreme bio je ubijen jedan poznati lekar sa Instituta „Dedinje” u kojem je dr Bojić bio direktor, a u Ćuruvijinom „Telegrafu” se u jednom tekstu otvoreno insinuiralo da je ubijeni doktor bio u sukobu sa dr Bojićem. Oprema teksta, naslov, podnaslov i čitav sadržaj aludirali su na to da je dr Milovan Bojić odgovoran za njegovu smrt. Zbog toga je javni tužilac podeno optužni predlog.
Kasnije se ispostavilo da je ubica lekara identifikovan?
– Tako je, sproveden je i postupak, ali ispostavilo se da je okrivljeni neuračunljiv, a imao je patološku fiksaciju prema pomenutom lekaru. Sve u svemu, prvostepenom presudom Ćuruvija i još dvojica novinara osuđeni su na po pet meseci zatvora, a urednik izdanja oslobođen je optužbe. Ćuruvija je, kao što je poznato, u međuvremenu nažalost ubijen. On dakle nije dočekao pravosnažnost presude. Ipak, treba reći da je prvostepenu presudu kasnije potvrdio Okružni sud u Beogradu. Uzgred, vrlo je interesantno to da su članovi tog Veća Okružnog suda – ne pominjem im imena jer ne želim da im stvaram probleme – kasnije napredovali u karijeri, i to u novoj konstelaciji političkih snaga. Neki od njih kasnije su bili imenovani za predsednike sudova i proglašavani za „najhrabije žene u Srbiji”. Na primer, članica tog veća kasnije je postala predsednica Vrhovnog suda i žena koja je presudila predmet ubistva premijera Đinđića. Ali sama presuda Ćuruviji izazvala je veliku pažnju javnosti. Nekako se desilo da se sva negativna energija svalila na mene kao prvostepenog sudiju. Ja sam to prihvatio na sebe, kao svoj deo odgovornosti. Tada, a i dan danas, bio sam mišljenja da se ne može baš sve pisati, da se ne može bez sankcija neosnovano insinuirati da je neko odgovoran za ubistvo. Sama sankcija možda jeste bila problematična. Ona jeste bila kakva je bila u tom trenutku i tom vremenu, ali nemojte zaboraviti da nije prvostepeni sud poslednja instanca koja odlučuje o krivičnoj sankciji. Svakako da bi meni život bio lakši i jednostavniji da nisam sudio taj predmet, ali nisam nikada bežao od posla i odgovornosti. U to vreme bio sam rukovodilac krivičnog odeljenja i bilo je normalno da najteži predmeti dospeju kod mene.
Kada se osvrnemo na to kakvim se sve „insinuacijama” danas bave tabloidi, sudije bi mogle imati pune ruke posla…
– Kasnije su prihvaćeni drugačiji standardi, po preporuci Evropske komisije. Prihvata se da su javne ličnosti u obavezi da budu izložene povećanoj kritičkoj pažnji javnosti, pa se samim tim i novinarima dozvoljava više slobode. Zauzet je stav da ne treba procesuirati novinare, jer je od toga veća šteta nego korist. Šteta se naime ogleda u tome što se onemogućava slobodna i nezavisna javna reč, ako je negde uopšte ima.
Bili ste istražni sudija prilikom tragedije na Ibarskoj magistrali…
– Mogu da kažem da je taj uviđaj urađen krajnje profesionalno, po svim pravilima struke. Tog dana ja sam po rasporedu bio dežurni istražni sudija za područje Grada Beograda. Po dobijanju obaveštenja o nesreći, sa ekipom dežurne službe saobraćajne policije izašao sam na lice mesta. Tog trenutka mi shvatamo da se već nalazimo na teritoriji Opštinskog suda u Lazarevcu, koji ima svog dežurnog sudiju. Tu su sad postojale dve opcije. Jedna je bila da se okrenem i kažem – ovo nije nadležnost beogradskog suda, zovite Lazarevac, baš nas briga. Druga opcija, koju zakon dozvoljava, pa čak i preferira, jeste da, kad je neka radnja hitna i ne trpi odlaganje, može da je preuzme i nenadležni sudija, koji će po završenoj radnji dostaviti spise nadležnom sudu i tužiocu. S obzirom na to da smo mi na licu mesta shvatili šta se desilo, ko je poginuo i ko je povređen, kao i da je mesto udesa potpuno neobezbeđeno, odlučili smo da obavimo uviđaj. Konstatovali sve materijalne tragove, obeželili smo ih, fiksirali i fotografisali. Da smo dobro obavili posao govori i podatak da su kasnije brojne ekspertske grupe išle na lice mesta i da niko nije pronašao nijedan novi podatak. Čak je jasno identifikovana i registarska tablica za koju se ustanovilo da pripada posebnoj evidenciji tablica, odnosno službi državne bezbednosti. Tu tablicu mi smo pronašli na telu suvozača koje je bilo u BMV-u ispod kamiona. Tablica je bila ugljenisana, kao i telo, ali se reljef sa oznakama oslikavao. Sve je to trebalo odraditi – dovesti odgovarajuća tehnička sredstva, razdvojiti kamion i putničko vozilo, izvući poginile iz automobila na jedan pristojan način, što je bilo jako teško. Mogu da kažem da sam ponosan na uviđaj koji smo tada obavili. Nalazi tog uviđaja jedini su bili nesporni od samog početka i kao takvi iskorišćeni su u krivičnom postupku koji je sledio.
Zajedno sa kolegom Petronijevićem, imali ste prilično uspeha u Specijalnom sudu kao branioci nekih okrivljenih na suđenju za ubistvo premijera Đinđića…
– Zadovoljni smo uspehom koji smo u tim predmetima postigli. Nakon svega, mogu reći da je to bio jedan jako zahtevan, težak proces. Ali dozvoliću sebi slobodu da kažem kako sam ubeđen da se to nije dogodilo na način kako je utvrđeno pravosnažnom presudom. Saznaće se, možda za pedeset ili sto godina, šta se zaista desilo. Puno je tu nejasnoća, počev od toga kako je premijer pogođen i kako je pao. Na primer, ja sam ubeđen da je metak došao sa druge strane. Ali to je pravosnažna presuda, to je sudska istina. Ti ljudi su osuđeni, izdržavaju svoje kazne i naše je da to prihvatimo.
Branili ste i branite klijente u mnogim poznatim predmetima (afere „Kofer” i „Jataci Ratka Mladića”, slučajevi Luke Beograd i Razvojne banke Vojvodine). Ipak, kažete da je postupak vođen protiv nekadašnjeg gradonačelnika Zrenjanina, a danas ministra privrede Gorana Kneževića, iz vas „izvukao” ono najbolje u advokaturi?
– Tu nemam nikave dileme. Bilo bi nekorektno da ne pomenem da sam tu odbranu radio zajedno sa kolegom Vićentijem Darijevićem iz Zrenjanina, sa kojim sam od tada postao i neka vrsta partnera u poslu. Naš zadatak bio je težak utoliko što je od samog početka postojao veliki medijski pritisak. Knežević je unapred bio „proglašen” krivim. Sva medijska logistika bila je protiv nas. Međutim, malo po malo, uspeli smo da stvari okrenemo, da pokažemo da činjenice nisu onakve kakvim ih je tužilaštvo predstavilo.
Da li je to bilo političko suđenje?
– Svakako da je taj postupak najmanje bio motivisan pravnim razlozima. Politika je tu apsolutno bila umešana, a u sve to se upliće i neki odnos prema Zrenjaninu kao gradu na „vetrometini” između Beograda i Novog Sada, u kojem se ukrštaju razni interesi. Nama je, na primer, od samog početka bilo jasno da je ono što imamo u predmetu u očiglednoj nesrazmeri sa količinom „medijske agresije” prema Kneževiću. Pa čekajte, počeli smo da pričamo o benzinskoj pumpi OMV, o tome da li je reč o pripajanju parcele bez javnog oglašavanja. Dozvolićete, to su ipak stvari koje rešavaju neka odeljenja za imovinsko-pravne poslove u opštinama. Sve je kreirano tendenciozno. Pa i to proširivanje istrage „na kašičicu”: krenete sa benzinskom pumpom, pa zbog toga držite osumnjičenog mesec i po dana u pritvoru; kad se završi sve oko pumpe, onda se otvara novo pitanje – šta ćemo sa poljočuvarskom službom, pa se na kraju „poentira” sa navodnom dodelom zemljišta investitorima u industrijskim zonama ispod cene. Posle se pokazalo da je ta industrijska zona bilo nešto najbolje što se samom gradu i gradonačelniku desilo. Pa država je nakon toga plaćala da joj dođe investitor. Eto apsurda, pa neka sada vaši čitaoci prosude da li je to politički proces ili nije.
Da li ste branili i Uglješu Grgura, vlasnika agencije „Gvozden”, koji je kasnije dobio odštetu po tužbi za naknadu štete koju je pretrpela njegova firma?
– Ne, mada je Uglješa Grgur jedna vrlo upečatljiva osoba. Da je hteo, on je mogao da bude džoker u rukama Specijalnog tužilaštva. Pouzdano znam da su mu nuđene raznorazne pogodnosti, ali on nije želeo da priča nešto što se nije dogodilo. Zbog toga je i on bio procesuiran, ali je i on na kraju bio oslobođen optužbi.
Vratimo se na kraju malo vedrijim temama. Znam da se sve češće vraćate u Banat, zahvaljujući jednoj investiciji…
– Jeste. Zajedno sa suprugom, obnovio sam staru porodičnu kuću u Sečnju, gde je kolonizovana porodica moje majke. Od aprila do oktobra, svaki slobodan vikend koji ugrabimo provodimo tamo. Sa suprugom i sinom šetam pored Tamiša, uživamo i odmaramo se od beogradske vreve. To je kao neko vraćanje korenima. Poreklom sam Hercegovac, po rođenju sam Vojvođanin i volim Banat, a po nekom životnom i poslovnom opredeljenju mogu reći da sam Beograđanin. Vezan sam za Zrenjanin, tu sam završio osnovnu i srednju školu, tu mi žive roditelji, svaki dolazak iskoristim da se vidim sa prijateljima.
A. BJELOGRLIĆ

FacebookTwitter