AKADEMIK VASILIJE KRESTIĆ o srpsko-hrvatskim odnosima, istoriji, životu, odrastanju, porodici, Sanu…

Uvek kada se istorija stavlja u službu politike strada nauka

Istoričar, profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu u penziji akademik Vasilije Krestić, rođen je u Đali, gde je pohađao i osnovnu školu a Gimnaziju u Zrenjaninu. Akademik SANU bavi se istorijom Srba i Hrvata, srpsko-hrvatskih odnosa i jugoslovenske ideje. Posebno je izučavao političku istoriju, istoriju društva i društvenih pokreta, kao i kulturnu istoriju. Iz ovih oblasti je napisao i objavio više od 600 radova (monografija, studija, članaka, rasprava i eseja). Među značajnijim delima su i „Srbi u Ugarskoj (1790-1918)”,„Zapamćenja”…čije je promocije održao i u našem gradu.
U Zrenjaninu je Vasilije Krestić radio kao profesor neposredno nakon završetka Filozofskog fakulteta u Beogradu. Dobitnik je Nagrade grada Zrenjanina za 2016. godinu.
Porodica Krestić je starosedelačka u Banatu, Vojvodini, Ugarskoj. Srbi su ovde ispisivali svetle stranice istorije, a Banatska buna podignuta više od veka pre nego što su u ove krajeve stigli u seobi pod Čarnojevićem.
– Moja porodica spada u red starosedelaca koji su živeli u Banatu daleko pre Velike seobe Srba 1690. godine. To su one porodice koje su se tu nalazile na posedima despota Đurđa Brankovića. Prvi pomen Krestića našao sam u jednom turskom defteru iz 1566/67. godine. Kao stanovnik Padeja u tom defteru pominje se Nikola Krestić sa sinom Simonom. Kasnije, kada je 1702. osnovana Potisko-pomoriška vojna granica, moji preci, sve do kraja Prvog svetskog rata, živeli su u Segedinu. Jedan deo porodice Krestić odselio se u Rusiju za vreme vlade carice Marije Terezije.
Kakvi su bili Vaši banatski dani, u Đali, a potom u Zrenjaninu gde ste se školovali i počeli profesorsku karijeru? Koje ste događaje zabeležili kao anegdote?
– U Đali sam rođen i u Đali sam odrastao. Sve do male mature, koju sam polagao u Novokneževačkoj nižoj gimnaziji, živeo sam u rodnom selu. Dečaštvo mi je bilo bezbrižno, s puno raznovrsnih igara, radosti, ali i ponekim obavezama. Više razrede gimnazije pohađao sam u Zrenjaninu. Pored školskih dužnosti, u Zrenjaninu sam se odao sportu. Plivao sam i igrao vaterpolo za „Proleter”, koji je tada bio član Savezne lige. Kao plivač imao sam prilike da putujem u razne predele Jugoslavije, što je tada, u tom uzrastu, bila prava privilegija. Uz bavljenje sportom svirao sam saksofon. Bio sam član gimnazijskog orkestra, kojim je rukovodio nastavnik Miša Šipoš. U posebnom džez orkestru, sastavljenom od nas pet-šest gimnazijalaca, svirao sam i na igrankama koje su održavane u sali nekadašnjeg Sokolskog doma, ali i na drugim mestima. Kad sam završio studije i odslužio vojsku, prvo radno mesto dobio sam u Zrenjaninu u Srednjoj ugostiteljskoj školi. Ali, kad se razboleo moj kolega istoričar, koji je radio u Srednjoj ekonomskoj školi, preuzeo sam i sve njegove časove u redovnoj nastavi, večernjoj i partijskoj školi. Tada sam, zaista, bio veoma opterećen. Čitave te 1967/68. školske godine, koliko sam boravio u Zrenjaninu, radio sam od ranog jutra do poznih večernjih časova.
Na svečanosti u baroknoj sali gradske kuće u Zrenjaninu emotivno ste govorili o gradu čiji su Vam čelnici u jednom trenutku „slučajno izabranog predsednika” uskratili gostoprimstvo?
– Lepi, prijatni i nezaboravni trenuci koje sam doživeo u Zrenjaninu, kao đak i mlad profesor, nisu mogli biti pomućeni ideološkom i političkom ostrašćenošću pojedinih nezrelih ličnosti bolesnih ambicija.
Svojevremeno je Memorandum SANU, u čijem ste pisanju i Vi učestvovali, uzburkao javnost. Kažete da je Memorandum zvezdani trenutak SANU. Ovaj dokumenat je i dalje meta političkih i drugih razmimoilaženja, do onih da je „zloupotreba nauke”. Zašto?
– Ja, zaista, mislim da je nastanak i pojava Memoranduma zvezdani trenutak SANU. U jednopartijskom društvu, u kojem nije bilo mogućnosti za kritiku postojećeg političkog sistema oglasila se Akademija. Ona se usudila da obelodani sve društvene, ekonomske, državnopravne, političke, kulturne i druge probleme u kojima se našla Srbija posle proglašenja Ustava iz 1974. godine. Memorandum je nastao zato što je SANU procenila da je zapretila opasnost od raspada države, da su zahtevi za konfederaciju Jugoslavije ili za asimetričnu federaciju putevi koji vode raspadu države. Sluteći zlo do kojeg će dovesti raspad, akademici su hteli da sačuvaju Jugoslaviju u federativnim okvirima u kojima bi Srbija bila potpuno ravnopravna sa ostalim federativnim jedinicama i ne bi bila pocepana i obesnažena autonomnim pokrajinama. Oni koji su napadali i koji napadaju Memorandum beže od sopstvene odgovornosti za raspad Jugoslavije i za svu tragediju koja je nastala zbog tog raspada. Oni se u svojim kritikama ne drže teksta Memoranduma već mu dodaju ono što u njemu nema. Oni izmišljaju, falsifikuju i u optužbama bezočno lažu.
U SANU je bilo nesporazuma, smatrate da se SANU ne oglašava uvek kada se to očekuje i kada je neophodno. Kakva je situacija sada?
– U vreme dok je na čelu Akademije bio Nikola Hajdin SANU nije bila na nivou svojih naučnih i društvenih obaveza. Pod hipotekom Memoranduma on se bojao i samog srpskog imena u nazivu Akademije. Pokušao je iz naziva da izbaci srpsko ime pa se potpisivao kao predsednik Akademije, a ne Srpske akademije. Sramno i kukavički bežao je od svega što je srpsko. Zbog takvog ponašanja Hajdina i Izvršnog odbora SANU više puta sam na skupštinama SANU i u raznim medijima dizao glas i oštro kritikovao akademijino rukovodstvo. O tome sam objavio i posebnu knjigu pod nazivom „Prilozi za noviju istoriju SANU. O Memorandumu, SANU i njenom rukovodstvu”. Promenom rukovodstva stanje u SANU bitno se na bolje promenilo.
Doktorirali ste na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1967. godine na temu „Hrvatsko-ugarska nagodba 1868. godine”. Koje su naše aktuelne „nagodbe” i kakve su im posledice?
– Čitava politika, uvek i svugde, svodi se na voljne i nevoljne nagodbe. Naše aktuelne nagodbe su, nažalost, brojne: oko Kosova i Metohije, ulaska u Evropsku uniju, odnosu prema NATO-u, Rusiji (Rusko-srpskom humanitarnom centru u Nišu), SAD, pa i nekim susednim zemljama, posebno sa Hrvatskom. O posledicama ne mogu da govorim, o njima mogu samo da slutim.
Smatrate da Srbi nemaju dovoljno ozbiljnosti i odgovornosti u slučaju Jasenovca – broj jasenovačkih žrtava je smanjivan do 30.000. Šta nam valja činiti?
– Smatram da naša zvanična politika, kako ranija, tako i sadašnja, nije na nivou nacionalnih obaveza i kulturoloških dužnosti prema nedužnim žrtvama, posebno prema žrtvama genocida. Iz političkih razloga zanemarujemo žrtve, a setimo ih se samo kad je to potrebno dnevnoj politici.
I osnivanje Društva za podizanje Memorijalnog centra srpskim žrtvama genocida u XX veku izaziva polemiku?
– Niko ozbiljan ne poriče potrebu podizanja Memorijalnog centra srpskim žrtvama genocida u XX veku. Polemiku koju pominjete izazvao je čovek koji ne zaslužuje pažnju. Problem je u tome što iza jednog takvog projekta, zasad, ne stoji država, ali je iza njega, to želim da naglasim s dužnim poštovanjem, stala naša crkva. Mi, iz pomenutog Društva se nadamo da će država, kad tad shvatiti potrebu za takvom ustanovom, a dok se to ne desi mi ćemo učiniti koliko možemo.
Radovi su Vam prevođeni i objavljeni na engleskom, francuskom, nemačkom, mađarskom, češkom, bugarskom i grčkom jeziku. Kakvi su odjeci?
– Kad je reč o istoriografiji nema podataka o citiranosti, kao što postoji u egzaktnim naukama. Stoga je teško govoriti o odjecima. Ali, svi koji se u inostranstvu bave našom istorijom i temama kojima sam se ja posvetio, pozivaju se na moje radove.
Radi naučnog usavršavanja i naučnog istraživanja boravili ste u Budimpešti, Beču, Majncu, Pragu, Moskvi i Bonu. Koliko, po Vašem mišljenju, politika smeta nauci?
– U istinski demokratskim zemljama istoričari su u svakom pogledu slobodni. Njihova tumačenja zavise samo od naučne metode koju primenjuju, od stepena izučenosti teme kojom se bave, od sposobnosti koje imaju ili nemaju i od naučnog morala, tj. od toga da li su istinoljubivi ili tendenciozni. U manje demokratskim zemljama, u zemljama gde vladaju totalitarni sistemi, istoričari su, gotovo uvek, pod pritiskom, i tu se istorija pretvara u služavku politike. To je bio slučaj i sa našom istorijom u vreme jednopartijskog sistema vlasti. Kad god se i gde god se istorija stavlja u službu politike strada nauka.
Član Senata Republike Srpske ste od 1996. godine.
– Na poziv predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića postao sam član Senata Republike Srpske prvog saziva (1996-2008). Nažalost, to telo nije pošteno ni stalo na noge, nije ni stasalo, a u povoju je obamrlo i u sazivu u kojem sam se nalazio ništa značajnije nije uradilo. Mnoga važna pitanja našla su se na dnevnom redu Senata. Senat je o njima raspravljao i donosio neke zaključke koji nikog nisu obavezivali.
Da li je istorija učiteljica života kada je reč o Srbima?
– Mogao bih navesti brojne primere koji potvrđuju da za nas Srbe istorija nije učiteljica života. Mi smo skloni improvizacijama, emotivnim i iracionalnim rešenjima. Ne oslanjamo se na istorijsko saznanje i iskustvo i zato mnogo grešimo i zbog toga stradamo.
U udžbenicima istorije više nema mesta za neke relevantne istorijske činjenice, a živimo u vremenu raznolikih rehabilitacija?
– Ne ulazeći u pojedinačne slučajeve rehabilitacija, sve one, manje ili više, svedoče o tome da smo, nažalost, još uvek opterećeni ideologijama četništva i partizanstva, da smo na toj osnovi spremni da nastavimo rat i da ne želimo da ga okončamo. Takvo opterećenje reflektuje se i na sadržaje udžbenika istorije.
Vaš stav o sadašnjim političkim i ekonomskim prilikama u Srbiji i okruženju i stavu nacije?
– Po prirodi sam optimista i ne želim sve da oslikavam crnim bojama. Međutim, ne čine me spokojnim ni političke ni ekonomske prilike u Srbiji, a ni u njenom okruženju.
Pre nego što ste se posvetili nauci bili ste aktivan odbojkaš, igrali ste za „Partizan” gde ste bili član prvih posleratnih šampionskih generacija beogradskih crno–belih, a potom i za subotički „Spartak”. Bili ste reprezentativac Jugoslavije. Kako je to sportsko iskustvo uticalo na život i rad?
– Odrastao sam u kući aktivnog sokola odanog toj organizaciji. Vaspitan sam u zdravom sportskom duhu. Sport je za mene bio značajni deo života. U sportu sam se navikao na napore, na uspehe i poraze. Fizičku kondiciju koju sam stekao u sportu pokušavao sam, sve do nedavno, da, koliko je god moguće, očuvam jer ona je neophodna i u nauci, u vešesatnom sedenju za radnim stolom. Sportski, zdravi takmičarski duh zadržao sam i baveći se naukom. Trudio sam se da, ako mogu i u svojoj struci budem prvi, ili među najboljima. Radovao sam se uspesima svojih kolega, ali sam se neprestano dokazivao svojim radovima kao da sam na nekom sportskom terenu. Ne želim da budem neskroman, ali taj mentalitet sportiste nije ostao bez rezultata u nauci kojoj sam se posvetio.
Reč-dve o porodici…
– Otac sam dvoje dece, sina Petra, koji je doktor istorijskih nauka i naučni savetnik, i ćerke Jelke, koja je lektor u Zavodu za udžbenike i nastavna sredstva. Deda sam četiri unuka, Nemanje, koji je student druge godine Elektrotehničkog fakulteta, Nikole, učenika osmog razreda, Petre, učenice šestog razreda i Vasilija, učenika drugog razreda.
Kako izgleda vaš jedan dan?
– Ja sam profesionalno deformisan. Ne umem da ne radim. Zbog toga sam na sebe ljut, ali sam u tom pogledu nepopravljiv.
Koje knjige čitate, koju muziku slušate?
– Čitam što god dohvatim. Najviše stručnu istorijsku literaturu, raznovrsne časopise i novine. Kao bivši saksofonista volim džez muziku. Rado slušam dobru klasiku. Obožavam Geršvina.
Koja je Vaša deviza?
– U svemu volim harmoniju.
Savet mladima…
– Da se od malih nogu naviknu na obaveze, na rad, da shvate da je život bez rada besmislen.

  • BRADONjA I PATKICA
    Nekoliko anegdota zabeležio sam u svojoj knjizi „Zapamćenja”. Najviše anegdota iz mojih gimnazijskih dana u vezi je sa profesorom matematike dr Danilom Mihnjevićem, kojeg su đaci zvali Bradonja. On je bio razredni starešina jednog od šestih razreda, a profesorka istorije Desanka Nićetin, koju su đaci zvali Patkica, drugog odeljenja šestog razreda. Braneći svoje đake i želeći da imaju bolji uspeh od đaka profesora Mihnjevića, profesorka Nićetin je pred zbornicom napala Mihnjevića da je prema njenim đacima stroži i da im neopravdano daje niže ocene. Pri tome, ljutita, nazvala je Mihnjevića Bradonja. Mihnjević joj je, grohotom se smejući, s izrazitim ruskim naglaskom, uzvratio: „Ajde, ćuti ti pernatij gad”.

Branka Jajić

FacebookTwitter