Piše: dr Dejan Molnar, docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Politika tržišta rada je važan deo ukupne ekonomske politike jedne države. Ona ima dve komponente – pasivnu i aktivnu. Pasivna politika tržišta rada ima za cilj da nezaposlenim licima obezbedi određeni iznos dohotka, dok je aktivna usmerena na stvaranje uslova za njihovo zapošljavanje. Dobro osmišljena, kvalitetna i sveobuhvatna politika tržišta rada bi trebalo da se odvija paralelno, na oba ova „koloseka”.
Pasivna politika tržišta rada služi kao svojevrsna „prva pomoć” nezaposlenima, odnosno treba da pruži materijalnu podršku licima koja traže zaposlenje. Oni koji žele da rade, a ne mogu da nađu odgovarajući posao na ovaj način dobijaju sredstva neophodna za život što im omogućava da traže posao. Međutim, davanje novčanih sredstava nezaposlenima prate i određeni problemi. Novčane naknade za nezaposlene mogu da podstaknu sivu ekonomiju, jer ljudi mogu nastaviti da primaju novčanu pomoć po osnovu pasivne politike tržišta rada, a da su zapravo zaposleni u sektoru „sive ekonomije” gde ostvaruju dohotke (zaradu). U vođenju politike tržišta rada, prioritet svakako treba davati aktivnim merama čiji je fokus na stvaranju uslova za zapošljavanje putem aktivne podrške za integraciju na tržištu rada onima koji traže posao, bilo da su u pitanju nezaposleni ili oni što imaju posao, ali su u potrazi za boljim radnim mestom. Osnovni zadatak aktivne politike tržišta rada jeste da posreduje između ponude (onih koji traže posao) i tražnje (onih koji nude zaposlenje tj. poslodavaca). To se može ostvarivati na različite načine: (a) direktnim povezivanjem radnika i poslodavaca (javne i privatne službe za zapošljavanje), (b) unapređivanjem veština, stručnosti i sposobnosti radnika (različiti programi obuke, prekvalifikacije i sl.), (v) smanjivanjem ponude rada (npr. povećano uključivanje mladih u institucije obrazovanja), (g) kreiranjem novih radnih mesta (organizovanje javnih radova, podrška samozapošljavanju) i drugo.
Aktivne mere bi trebalo da budu dizajnirane tako da podstiču zapošljavanje i smanjuju nezaposlenost, a da istovremeno budu delotvorne i u sprečavanju različitih zloupotreba koje se javljaju pri korišćenju naknada za nezaposlene (pasivne mere). To znači da će oni koji se vode kao nezaposleni i primaju pasivnu pomoć moći da je ostvaruju samo ukoliko dokažu da ozbiljno i aktivno traže posao, a ne da rade u „sivoj zoni”, a da paralelno koriste i naknadu za nezaposlene. Finansijska pomoć u okviru pasivnih mera bi trebalo da bude uslovljena participacijom u domenu aktivnih mera podrške zapošljavanju (posećivanje seminara, treninga i obuka, prihvatanjem privremenog zaposlenja itd.). Krajnji cilj ukupne politike tržišta rada trebalo bi da bude da se nezaposleno lice putem aktivnih mera zapošljavanja vremenom „nauči da peca”, umesto da mu se pasivnim merama u nedogled „stavlja riba” na sto.
