Anatema

Piše: Ljiljana Bailović

O-pa! Nešto je mignulo, sevnulo, kvrcnulo –  gotov je. Ništa ne pomaže, ne mogu da ga pokrenem. Izgleda da je definitivno crk’o. Lap-top ne pokazuje nikakve znake života. Šta ću sad? Osećam kako me je, odjednom, zapljusnuo blagi nalet panike: ugašena je moja konekcija sa svetom. Isključena si! Takva reakcija je, naravno, ne samo preterana nego i potpuno bez veze, već u narednom trenutku nastupila je stabilizacija nervnog sistema (niti je kompjuter jedina veza sa svetom, niti je taj kvar trajno stanje), ali je, u onoj sekundi pre nego što sam dozvolila mozgu da se uključi i racionalizuje stvar, postalo je jasno koliko je za čoveka važno, čak neophodno da bude uključen, povezan, da bude deo celine! Važno je do te mere da momenat isključenja može da znači i momenat dezintegracije. Eto, zato su stari Grci smislili, kao jednu od najtežih, kaznu ostrakizma, a hrišćanska crkva anatemu. I zato su kompjuter i internet postali toliko značajni, neizbežni i poželjni u  današnjoj civilizaciji. Nema to toliko veze ni sa preimućstvima koja obezbeđuje savremena tehnologija, ni sa korisnošću, ni sa zabavnim aspektom – čini mi se da se o nečemu drugom tu radi. S kompjuterima i internetom udružena je jedna sasvim atavistička sila postojanja. Prosto, društvenost je deo čovekove biološke definicije. Umrežavanje je čovekova biologija. Mislite o tome i  kad svome detetu dozvolite, i kad mu zabranite pristup kompjuteru, internetu ili mobilnom telefonu. I naročito pre nego što se uznemirite i pobesnite zato što vam je dete „postalo zavisno” od tih modernih stvarčica…

FacebookTwitter