“AVIONI OD PAPIRA”: Autobus u kojem se dele komplimenti

Piše: Radmila Radojković

Danas sam dobila najlepši kompliment na svetu. U gradskom autobusu broj četiri. Od potpunog stranca. Znate već taj autobus sa šmekom podpazušja i uvek nepristojnim saputnicima. Žalimo se na njega i njemu slične na društvenim mrežama. A znate i tog stranca. Onog zbog koga redovno zauzimamo dva slobodna sedišta. Sedište do prozora za nas, a sedište do prolaza za naš ručni prtljag. Stranca na čije pitanje „Je l‘ slobodno?” glasno kolutamo očima.
Na stanici kod bagljaške pijace, u jedan takav autobus ušao je jedan upravo takav stranac. U mom slučaju jedna baka. Ma, znate sigurno i takvu baku. Povezana maramom sa radosnom cvetnom šarom, u nepriličnom kontrastu sa dubokom crninom njene suknje i bluze. Uprtila nabrekli, pohabani ceger i ustremila se baš na sedište koje je zauzimao moj ručni prtljag.
„Slobodno?”
Odgovaram potvrdno i nevoljno pomeram torbu. Baka seda i široko se osmehuje. Pa doda jednostavno:
„Najlepše mi je pored vas.”
Porumeneh od stida. Što zbog komplimenta, najlepšeg na svetu i najlepšeg meni upućenog u autobusu ikad. Što zbog sopstvene ksenofobije i ružnih javno-gradsko-saobraćajnih navika. Zatim se osvrnem i primetim desetak sedišta na kojima su jednako ksenofobično i jednako ružno stajali rančevi, kese i torbe. Od svih tih putnika, baka je izabrala baš mene.
Danas nije samo dan u kome sam dobila najlepši kompliment na svetu. Danas je dan u kome sam naučila da to zastrašujuće pitanje „Je l‘ slobodno?” zapravo znači „Najlepše mi je pored vas”. A ima li šta lepše od toga?

* Nakon čitanja saviti priču
u avion i pustiti je da odleti do nekog novog čitaoca