Baš jadno…

Piše: MILENA BEČEJAC

Da li vam se dogodilo da se osećate baš jadno?
Meni jeste. I to baš ovih kišnih zrenjaninskih dana. Ne, nije ono „u oku mi suze k’o nad gradom kiša”. Ne, nije to, nego kiša stvarno. Ne znam koliko je tačno palo kiše, ali je bila uporna i cele nedelje nas nije ostavljala na miru. Tako gledam kako pljušti, otvorilo se nebo, pa prestade. Sunce. Dobro je, krećem. I, naravno, negde na pola puta do cilja opet kiša. Nojev potop. Dok sam uspela da iz kese u kojoj je sve i svašta izvadim kišobran, bila sam mokra kao miš. A ni kišobran mi nije neki. Kineski, sa jednom slomljenom žicom. Vidim, pun ih je grad… To nam je naš standard… Naša svakodnevica.
Vraćam se kući, da se presvučem. Šta obući? Dobro, a obuti? Nalazim neke čizmice, mogu i za tople dane. Kad ono… Rasferšlus na jednoj ne radi (rajsferšlus, cibzar, zibzar – kako vam drago). Ni tamo, ni ovamo. Povuci, potegni, povući ga ne mogu… Onda jako cimnem, a on – pukne. Dobro, snalazim se nekako, krećem…
Opet je sunce. Odmah mi se popravilo raspoloženje. I splasnulo. Srela sam drugaricu, Kako si, draga, kako si ti… Ju, pogleda me ona, šta ti se dogodilo. Kakva ti je to kosa? Objašnjavam da me je uhvatio pljusak, da sam na brzinu osušila kosu. Onda me ona totalno ukopa – a ja mislim nešto ti nije dobro. Kud sam je i srela. Ali, bilo mi je drago, a i volim kada su ljudi iskreni.
Krenem dalje. Sunce. Zastajem kod pešačkog prelaza. Crveno za pešake. Zeleno za vozila. Stajem blizu ivičnjaka da, čim se upali zeleno, krenem. Ali, žure i vozači. I to preko onih čuvenih barica koje ostaju posle kiše. Naravno da znate šta se dogodilo. Poklopio me je mlaz vode. Opet sam bila mokra. Vremena da se vratim kući više nije bilo. Krenula sam tako kao pokretni štrik za veš …
I recite, onda, zar nisam bila jadna?

FacebookTwitter