Program „Dana piva” na Trgu slobode već po tradiciji otvara Zrenjaninska filharmonija sa gostima. Ove godine, 30. avgusta, zajedno sa filharmonijom nastupiće i čuveni tenor Bela Mavrak. Rođen je u Austriji, detinjstvo je proveo u Zrenjaninu, a za sebe voli da kaže da je Vojvođanin. Poznati umetnik već 14 godina sarađuje sa Andreem Riem, holandskim violinistom i osnivačem „Johan Štraus”orkestra, kao jedan od tri tenora, čiji koncerti su poznati i najveći na svetu. Eksluzivno uoči „Dana piva” za „Zrenjanin”, govori o očekivanjima od nastupa, ko mu je otkrio talenat za pevanje, koje zanimljive zemlje je video, koga je upoznao…
Nastupićete treći put u gradu u kom ste odrasli, ali prvi put na „Danima piva”. Šta očekujete od koncerta?
– Prvi put sam ovde pevao 1993/94, sećam se da je i struja nestajala i bilo je jako hladno. Poslednji put sam nastupao u Zrenjaninu na novogodišnjem koncertu sa Zrenjaninskom filharmonijom pre dve godine i tada je bilo veoma lepo. Očekujem dosta ljudi, pošto će koncert biti na Trgu, a drago mi je što ću ponovo pevati pred domaćom publikom. Da li možete da nam otkrijete šta ćete pevati?
– Pevaćemo svetsku popularnu muziku. Šta Vas veže za ovaj grad osim porodice?
– Igrom slučaja sam rođen u Austriji pošto su moji baba i deda radili tamo, otac je služio vojsku, a majka je bila u drugom stanju. Da se ne bi porodila sama, otišla je kod roditelja u Austriju i tamo sam se rodio. Nisam imao ni pola godine kada smo se vratili u Zrenjanin i živeli smo u Njegoševoj ulici. Tamo sam odrastao. Vežu me sećanja na tu ulicu. Kada sam krenuo u osnovnu školu, preselili smo se u Mihajlovo jer su moji roditelji bili nastavnici u tamošnjoj školi, gde su takođe živeli i očevi roditelji. U Zrenjaninu sam pohađao nižu Muzičku školu i Medicinsku školu.
Pleme Dani u Zapadnoj Papui Novoj Gvineji
Sve je počelo, zapravo, u horu „Josif Marinković”, a dirigent prof. Slobodan Bursać je zaslužan što ste sada operski pevač!?
– Tako je. On me posebno veže za Zrenjanin, jer da nije bilo njega nikad ne bih bio operski pevač. To je poslednja struka koju bih izabrao. Kriva je i vojska koju sam služio u Ljubljani jer sam tamo svirao u bendu. Svirao sam orgulje i komponovao sam pesme. Moja majka je bila koreografkinja narodnih igara i vodila je citraški orkestar u Mihajlovu i dobro je poznavala Bursaća. Zamolio sam ga da me podučava harmoniju i kontrapunkt, jer sam hteo da budem kompozitor. Slučajno sam jednom kod njega kući pevao za klavirom i tad je pozvao profesora pevanja u Beogradu. Nije me ni pitao da li hoću da pevam, jednostavno se desilo. Rekao je ti ćeš biti pevač. Kazao sam neću, a on – hoćeš (smeh) i ubedio me na kraju. Svi smo talentovani za nešto, ali mnogi nikad ne saznaju za šta. Ono što volite je jedno, a ono za šta ste talentovani je drugo. On me je uputio na pevanje i za to mogu samo njemu da zahvalim. Kada je otkriven Vaš talenat, gde ste se usavršavali?
– Godinu dana sam išao na časove pevanja u Muzičku školu „Josip Slavenski” u Beogradu, a učila me prof. Doroteja Spasić i posle sam upisao Muzičku akademiju u Beogradu. Nikad neću zaboraviti jednu anegdotu. Pošto je prof. Bursać bio docent na Muzičkoj akademiji, gde je predavao dirigovanje, išli smo zajedno na prijemni. Pitao me je šta ću pevati na prijemnom, a pošto dotad nisam čuo nijednu operu, rekao sam da ne znam. I onda sam mu ispričao da mi je mama pevala „Bolujem ja, boluješ ti” kad sam bio mali i rastao mi zub i odlučio sam to da otpevam. Hteo je da čuje, pa sam u parku pevao glasno, a ljudi su nas čudno gledali. I na kraju su me primili (smeh).
Bela Mavrak i Andre Rju
Kako je došlo do saradnje sa Andreem Riem?
– Živim u Kelnu (Nemačka) 27 godina i pre saradnje sa njim sam pevao u operskim kućama širom sveta i 18 glavnih operskih uloga je iza mene. Radio sam jednu emisiju za nemačku televiziju pa smo snimili i CD, koji je Andre Riu čuo. Pozvao me je da pevam u Mastrihtu (Holandija) na otvorenom koncertu. Zatim sam sa njim krenuo na svetsku turneju koja je trajala godinu dana. I evo, skoro 14 godina radim sa njim, kao jedan od tri tenora. Godišnje imate više od 100 koncerata. Koji su ostavili najjači utisak na Vas?
– Koncerti u Mastrihtu su najlepši pošto su na otvorenom i tamo dolaze ljudi uz celog sveta. To je najlepši osećaj, tamo me svi poznaju, a dobio sam i zlatnu medalju počasnog građanina. Svake godine obiđemo ceo svet, publika je svuda različita. U Južnoj Americi publika vrišti, skače, tapše. U Nemačkoj i Holadniji je aplauz umeren, ali dugotrajan. Aplazi se čuju kao mentalitet. Zapadni su umereniji i dugo traju. Možeš dva- tri puta da se vratiš i pokloniš. Na primer, Meksikanci, Brazilci vrište. Naježim se od te euforije, ali ne prođe ni 10 sekudni, aplauz prestane (smeh). Interesantno mi je da posmatram kako se ljudi ponašaju.
U društvu Entonija Hopkinsa
Imate privilegiju da posetite razne države i upoznajete njihove kulture i običaje. Na kojim egzotičnim mestima ste bili?
– Meni je hobi putovanje i istraživanje. Još kao dete sam maštao da budem arheolog. Ne samo da sam video divlje životinje nego i ljude. Volim koren čovečanstva i da istražujem kako su ljudi živeli pre, što se može videti u plemenima koja žive u džungli, kao u kamenom dobu. Njih nema puno. Tri puta sam bio u Zapadnoj Papui Novoj Gvineji. Tamo žive kao pre 1.000 godina. Postoje i dva plemena kanibala. Jedno od njih nikada nije imalo kontakt sa belcima. Ja sam bio prvi. Kako su reagovali kada su Vas videli?
– Prvo su se plašili, a moj princip je bio da se sprijateljim sa njima pevanjem. Počeo sam da pevam i prvo im je bilo glasno i mislili su da je opasno. Shvatili su da nije i počeli su da se smeju. Na kraju su pevali sa mnom. Kad sam otpevao pesmu, poglavica me je zagrlio i poljubio i postali smo prijatelji. Imali ste susret i sa divljim životinjama?
– Bio sam u zemljama gde ima najviše divljih životinja – u Tanzaniji, Keniji, Namibiji, Togou. U Kongu i Kabunu sam snimao gorile sa drveta i imao sam kontakt sa njima. Bio sam u Borneu i Sumatri (Indonezija) u džungli, gde sam snimao orangutane i plemena. Takođe, na Tibetu, na 6.300 metara, preda mnom je bio Mont Everest. Obišao sam dosta država gde turizam nije razvijen. Koliko jezika govorite?
– Govorim sedam, a umem da pevam na više od 10 jezika. Pričam srpski, mađarski, nemački, italijanski, engleski, ruski i španski. Koju muziku slušate i koje poznate ličnosti ste upoznali?
– Volim rok, pop i evergrin. Kao tinejdžer sam slušao „Pink Flojd. Uživo sam čuo „Dajer strejts” (Dire straits), Erika Kleptona, Boba Dilana kojeg sam posle više godina i upoznao. Imao sam prilike da upoznam puno velikih umetnika – glumce, pevače… Upoznao sam Džermejna Džeksona (Džekson 5), glumca Entonija Hopkinsa… Nedavno sam nastupao sa dvojcem „Los del rio” – Antonijem i Rafaelom, koje je proslavila pesma „Makarena”. Oni su bili specijalni gosti Andrea Ria na jednom koncertu. Kako izgleda jedan Vaš dan?
– Kada ne nastupam volim da se družim sa ljudima. Često odlazim u svoj omiljeni italijanski restoran u Kelnu. Bio sam pre razgovora sa Vama tamo na večeri. Volim da pričam sa domaćinima na italijanskom. Uživam u šetnji ulicama, kupovini – posebno kupujem neobične cipele. Imam ih dosta, raznog dezena – kao što su od krokodilske kože sa staklenim očima (smeh). Da li ste srećni?
– Sreća je relativna. Volim ono što radim, živim interesantan život. Mnogo putujem. Maštao sam da idem u džungle, posećujem plemena, a to sam ostvario ovom strukom. Posetio sam više od 100 zemalja. Stalno razgovaram sa raznim ljudima. Najvažnije je ostati čovek i prizeman. Nisam zaboravio odakle potičem i svojoj domovini se uvek vraćam. Zrenjanin ću uvek smatrati svojim gradom.
URAMLJENO PISMO
– Lord Jehudi Menuhin je bio najveći violinista o kojem sam učio još u školi. Jedan od najvažnijih momenata u mom životu je bio kada sam nastupio sa njim. To je bilo tri nedelje pred njegovu smrt, 1999. godine. Poslednje pismo koje je napisao je meni bilo upućeno i čuvam ga uramljeno kod kuće. Bio je veliki humanista od kojeg sam naučio kako jedan poznat čovek može da ostane skroman – priseća se Bela Mavrak.
PROFESOR
– Ja sam završio Akademiju u Nemačkoj, ali sam se sve vreme usavršavao na master kursevima u Italiji. U Milanu sam učio kod Franka Korelija,čuvenog tenora, i u Bolonji kod Đanija Rajmondija, prvog tenora Milanske skale. To što sam naučio od njih, to sada ja podučavam studente na kursevima belkanta (pevanja) na akademijama. Počeo u Havani (Kuba), pa u Sau Paolu i Kampinasu u Brazilu. Ovog leta predajem na univerzitetu u Salvadoru (Brazil), na najvećem univerzitetu u Limi (Peru), i tamo su me prošlog avgusta nagradili diplomom počasnog profesora. Predavao sam i u Tokiju (Japan) i u Kelnu – priča naš sagovornik.
