BELOBLAĆANKA U ZRENJANINU OSTVARILA SAN: MARIKA SRDIĆ U SVOM KROJAČKOM SALONU ZA POPRAVKE KREIRA UNIKATNE PREDMETE

Maćikina oaza mašte i mirna luka

  • Zanat je divna stvar, zato mladi treba da „upijaju” sve što vide da se negde radi.
    Nikada ne znate čime ćete se, zapravo, u životu baviti – kaže naša sagovornica

11 - 1 C unikatna ogrlica

Ulica Nikole Pašiće, sa tragovima nekadašnje lepote, sada je dosta urušena. Tutnje kroz nju drumske krstarice, kuće načete zubom vremena, lokali – neki zatvoreni, drugi rade… Dve kuće su pod prethodnom zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture.
U toj ulici, Marika Srdić je, sa sertifikatom krojačice, otvorila krojački salon za popravke i prepravke, uz podršku sredstava Nacionalne službe za zapošljavanje i tako zaposlila samu sebe. Ali, ujedno, ona je ostvarila i svoj san jer je još kao dete volela igle, konac, krpice, da šije za lutkice. Njen salon ne liči na mnoge u kojima sam bila. Da nije mašine za šivenje i na zidu uredno okačenih kalemova konca, pomislili biste da ulazite u neku dnevnu sobu sa prelepim starinskim ormarom, stolom i dve stare, presvučene fotelje. Zaista, mir. I dobra kafa.

11 - 1 B zastitni znak

 

ZARAĐIVALA ZA DŽEPARAC
– Jeste, ostvarila sam svoj san. Ovaj salon je moja mirna luka. Uživam u poslu – kaže Marika koju mnogi znaju kao Maćiku, kako se i zove njen salon. – Od petnaeste godine zarađivala sam za džeparac šijući drugaricama i sebi. Tako sam mogla da idem na more. Koristila sam kao inspiraciju modele koje sam videla u „Svetu”, „Bazaru” i drugim modnim ženskim časopisima. Umela sam da „skinem” kroj i da ga prilagodim osobi za koju šijem.
Marika je iz Belog Blata. Rano je ostala bez oca, odrstala je uz mamu i baku, a imala je i stariju sestru koja je rano preminula. Seća se da je mama Mara od malo materijala znala da napravi divne haljinice i budnice, pa su svi u školi na svečanosti kada su đaci dobijali ocene, čekali da vide kako su obučene sestre Maga.
To, biti lepo obučen, a nesvakidašnje, u svom fazonu, prati je do dan – danas. Kada su svi nosili džins, Maćika je kreirala sebi haljine. Znala je da za to iskoristi i mebl skinut sa kauča, pa plišane marame, kao i da sve to lepo uskladi. Neobično je to što je završila automehaničarski zanat – bila je jedina devojčica u razredu. Upisala je taj smer na nagovor mame koja je smatrala da će tako naći posao u fabrici. Počela je i studije mašinstva, a želela je da studira umetnički dizajn. Ali, za školovanje nije bilo para.

UVEK U SVOM FAZONU
– Sestra Dušica je uvek bila ozbiljna, ona je bila građevinac, a ja sam uvek bila u svom svetu, nisam se uklapa u svakodnevicu, kako ja to volim da kažem, nisam volela da budem „ukalupljena”. I sada vidim da sam bila u pravu. Malo je to put kojim se ređe i teže ide – kaže naša sagovornica.
Pažnju plene ručno rađene torbe, neseseri, rančevi… Njene kreacije su uglavnom u etno stilu. Sa šarama, banatskim kućicama, ćermovima, stazom kojom, jedna po jedna, idu patke… Svaka torba je drugačija, ima posebne ukrase za rajsferšlus, ili cibzar, kako ga već ko zove. Te gombice torbama daju poseban pečat.
– Torbe privlače pažnju jer su jedinstvene, traže se. Jedna gospođa koja nije iz Zrenjanina dolazi svake godine po novu jer želi da ima što više torbi. Krenem od jedne zamisli, onda se rode i druge… Za izradu torbe treba i četiri sata… Radim i lutke od krpe, a i lutkicu kao broš. Svaka je – Milica, jer je to ime koje volim. Najviše se kupuju torbe kao poklon rođacima koji žive u inostranstvu, da se sete starog kraja… Zanat je divna stvar, žato mladi treba da „upijaju” sve što vide da se negde radi. Nikada ne znate čime ćete se, zapravo, baviti. Ja sam imala uvek tu želju, energiju i mnogo mašte – priča nam Maćika.
Lutkice, torbe, neseseri, ali i narodna nošnja. Otkuda to?
– Član sam Kulturno-umetničkog društva „Pionir” i znam koliko je teško doći do dobre nošnje. Onih pravih, starih materijala je sve manje, tako da kada me pozovu iz društava širom Srbije, trudim se da materijal bude što približniji onome koji treba, a da ne bude skup, a radim i vez i svi su zadovoljni. Zanimljivo je da sam uradila narodnu nošnju po porudžbini za jednog Grka. Žena mu je Zrenjaninka, ovde su krstili sinove. Njegova želja je bila da oni budu odeveni u banatsku narodnu nošnju i bio je presrećan kada je video kako je to sve na kraju izgledalo. Za jednu porodicu koja živi u Holandiji – oni imaju kćerke, uradila sam takođe banatsku nošnju – ponosna je naša sagovornica.

IDEJA IDEJU SUSTIŽE…
Dosta je Zrenjaninaca koji više ne žive u svom gradu. Otuda Mariku nije začudio poziv iz Londona, ali jeste narudžbina – pokrivači za dečje krevete u pačvork stilu, napravljeni od pidžamica i štramplica koje su deca nosila. Ispalo je odlično, sve od pamuka, pa sada i naše mame poručuju nešto slično. Inače, znamo da je kod nas običaj da se očuvane dečje stvari „nasleđuju”, ali eto ideje…
Zanimljivo je da Zrenjaninke sve češće žele da imaju zavesice za – rerne. Naravno, treba i za to dara, uskladiti dezen sa bojama kuhinje, napraviti ih po meri. I, eto, kuhinja vredne domaćice dobija sasvim novi izgled.
– Srećna sam što napokon radim posao koji volim, za kojim sam žudela celog života. Nikad nije kasno… Srećna sam kada ljudi izađu zadovoljni i sa osmehom iz mog salona… Srećna sam što takvi ljudi postoje. Samo, kao i u svakom poslu, važno je umeće, veština, ali i to koliko ste spremni da date sebe da biste to postigli – laže Marika.
Ona kćerki Mariji, koja studira odevni dizajn i sinu Nikoli, koji je na građevini, i kojima se ona i suprug Ljubomir (za koga Marika kaže da je kao Petar Pan) ponose, govori da nisu važne materijalne stvari.
– Naučila sam ih da uživaju u životu, a ne da budu opeterćeni da kupuju firmiranu garderobu ili najnoviji model mobilnog… Važnije je sesti na bicikl i otići na Frušku goru. Ljudi gube energiju na nepotrebne stvari, ne osećaju da vreme prolazi… I zato je svaki dan poseban i drugčiji i treba ga ispuniti osmehom – poruka je naše sagovornice.

  • NADIMAK
    – Kada sam radila u vrtiću, bio je jedan dečak koji je voleo da zaspi milujući moju kosu. On mi je tepao Maćika, pa su to preuzele i koleginice na poslu, a potom se nadimak raširio. I, eto, ostala sam Maćika, pa i kada je trebalo da salonu dam ime – govori Marika kroz smeh.

 

  • SENKE NAD BALKANOM
    Marika je bila i statista u epizodi serije „Senke nad Balkanom”, snimane u Zrenjaninu. Videla je kako je filmski posao težak jer je jednu scenu trebalo ponavljati mnogo, mnogo puta… Ali je, kako kaže, videla sa koliko se ozbiljnosti sve to radi i bila je fascinirana…

 

  • NIJE VALjDA MARKA
    Mama je želela da se zovem Marka. Kada je u porodilištu prijavila ime dežurnoj službenici, ona joj je rekla: – Kakvo je to ime? Pa ovo je beba, a ne poštanska marka. I tako sam postala Marika – priča nam Marika.

 

MILENA BEČEJAC

FacebookTwitter