BILjANA MIJATOV, DIREKTORKA ZEMLjORADNIČKE ZADRUGE U PERLEZU, GOVORI O TOME KAKO SE ŽENA SNALAZI U MUŠKOM POSLU

Sama sebi i gazda i sluga

  • Ne smeta mi što u poljoprivredi ne postoji radno vreme. Često me zadrugari pozovu uveče da im otključam magacin, dam seme ili đubrivo – kaže Biljana koja je direktor Zadruge od 2014. godin

Ovo je priča o jednoj Perležanki, koja kada dođe na posao, pogleda se u ogledalo i kaže „Dobro jutro, Biljana, šta danas radimo, šta nam je na dnevnom redu?”. Nema ona sekretaricu Biljanu, ona je Biljana Mijatov. Sama je sebi, kako kaže, i gazda i sluga. Njen posao se, uglavnom, vezuje za muškarce. Biljana je direktor Zemljoradničke zadruge „Perlez”, a osim toga, radi računovodstvene poslove, kao i one u magacinu.
– U firmi sam od 2014. godine. Planirala sam da dođem još pre deset godina, ali tada nisam dobila posao. Kada su me zvali pre godinu i po dana, krenula sam od nule. Na sreću, brzo učim i uspela sam da savladam mnogo toga. Ipak, u ovom poslu se nikad ne nauči sve, svaki dan je dinamičan – priča Biljana sa osmehom.
Kako kaže, najviše voli da ide sa zadrugarima na razne događaje i da razgovara sa njima. Trudi se da im ne bude gazda, nego da im obezbedi što veću ponudu onoga što im treba. Posebno istuče da je niko ne potcenjuje zato što je žena. Svi zadrugari, njih oko 40, ponašaju se prema njoj sa poštovanjem, štite je i imaju strpljenja da joj pomognu. Negoslav Padejski, jedan od zadrugara, ističe da su svi zadovoljni njenim radom.
– U ovom poslu volim sve osim fiskalne kase, iako sam školovani ekonomista. I još nešto: nikad više neću voziti viljuškar, jednom sam probala i shvatila da to treba da rade isključivo momci. Ne smeta mi što u poljoprivredi ne postoji radno vreme. Često me zadrugari pozovu uveče da im otključam magacin, dam seme ili đubrivo – konstatuje 38-godišnja Perležanka.
Za nju su odmor knjige, prijatelji i porodica. Sestra i kuma imaju bebe, pa joj je bavljenje njima relaksacija. Igra u folkloru, gde je zadužena za organizaciju i šivenje nošnje. Odrasla je u radničko-paorskoj porodici.
– Otac nije imao sina pa ga je od mene napravio. Išli smo na njivu, istovarali kukuruz iz starih prikolica koje su imale ćoškove zakrpljene džakovima. Iščekivali smo kad će doći kombajn, te uspomene nemaju cenu – seća se Biljana.
Njeni su, kaže, uvek bili više fokusirani na bostan i stoku. Radila je i u „Tempu” u Beogradu, ali putovala je dnevno 100 kilometara, što joj je postalo naporno. Sada joj je posao udaljen pet minuta. Posle očeve smrti, otišla je i u inostranstvo da bi zarađivala i plaćala račune. Radila je u Nemačkoj u kafićima, čuvala decu, ali je rešila da se vrati kući. Uspela je malo da nauči nemački, rešila je da nastavi sa tim, pa pohađa časove tog jezika. Zaključuje da ju je život naučio da ništa ne planira, već da živi polako i kaže da bi volela da penziju dočeka na sadašnjem radnom mestu.
Suzana Kokavski

FacebookTwitter