U žutoj koverti koja je početkom jula stigla na adresu „Zrenjanina“ nalazila se mala ilustrovana povest životnog veka provedenog u tuđini, priča čoveka kome je u Novom svetu dobro krenulo, ali koji nikada nije zaboravljao zavičaj
Žuta koverta sa zaštitnim vazdušnim jastučićima stigla je početkom jula iz Amerike na adresu lista „Zrenjanin“. Avionsko pismo bilo je adresirano na sledeći način: „Uredniku novina ‘Zrenjanin’, 23000 Zrenjanin, Srbija“. Pismo je stiglo, hvala Pošti. Pošiljalac: Džordž Kotrošan, Bafalo, Njujork.
Unutra su bile stare fotografije, isečci iz štampe i pismo napisano ne baš čitkom ćirilicom, uz opasku na kraju: „Izvinjavam se zbog rukopisa, ali reuma čini svoje.“
Zapravo, u žutoj koverti nalazila se mala ilustrovana povest životnog veka provedenog u tuđini, priča čoveka kome je u Novom svetu dobro krenulo, ali koji nikada nije zaboravljao zavičaj. Bila je to storija o bračnom paru na pragu osamdesete godine, čiju sudbinu je dobro potrefio Branimir Štulić kad je zapevao – „jedino za čime žudi je da, umesto blaženstva i raja, vidi zoru kako rudi, i Sunce starog kraja“.
Džordž Kotrošan i njegova žena Bosiljka držali su gotovo tri decenije restoran „Adriatic Gardens” („Jadranske bašte“), nadaleko čuven u gradu Bafalu koji se nalazi blizu kanadske granice, na ušću Nijagare u jezero Eri. Nisu se libili da pomognu kad je trebalo. O tome svedoče priznanice i izjave zahvalnosti priložene u pismu. Prilog za izgradnju crkve u Karađorđevu, uplata za manastir Velika Remeta, pomoć za povređenog sugrađanina…
– Trideset godina mi smo bili pretplatnici „Zrenjanina“ – veli Džordž u pismu. – U jednom izdanju pisali ste kako je potrebna pomoć za povređenu sportistkinju, i supruga i ja smo poslali prilog. Tada ste pisali o nama, stavili ste naslov „Humanost ne poznaje granice“. Nastavili smo da pomažemo i druge. Naši gosti bili su članovi ansambla „Kolo“ kad je bila proslava dve stotine godina američke nezavisnoti. Pomogli smo i jugoslovensku Vladu kad je bila proslava jubileja Nikole Tesle ovde u Americi. Prvi smo u naselju Blek Rok u Bafalu otvorili srpski restoran koji je bio nadalerko poznat po hrani, veseloj atmosferi i ljubaznosti gazda Đure.
To potvrđuje i isečak iz lokalnih novina „Kurijer ekspres“, dostavljen u Džordžovom pismu. Novinarka Marta Lejn u broju od 11. marta 1978. godine donosi opširan članak pod nazivom „Srpska kulinarska oaza cveta u Blek Roku“.
– Ovo udobno i nepretenciozno mesto predstavlja kombinaciju bujnog vrta i lovačke kuće, sa osvetljenjem od zapaljenih vatri – piše novinarka. – Ako dođete u pravo vreme, možete zateći vlasnika Džordža Kotrošana kako prži prasetinu ili jagnjetinu na roštilju, dok vi uživate u bureku sa spanaćem, sarmama od vinove loze ili punjenim paprikama. Kad je reč o dezertima, oni su divni, a sve ih pravi čarobnica – kuvarica Bosa Kotrošan, koja nas je te večeri ponudila štrudlom od maka, baklavom i čokoladnom tortom.
Tako je to bilo davnih sedamdesetih. Restoran već odavno ne radi. Džordž kaže da je sve rasprodato, a on i Bosa nisu imali dece. U pismu piše:
– Mi oboje uskoro punimo 78. Ponekad pomišljamo i na povratak. Bilo bi lepo kada biste nagradili našu dobru volju i rad za ovih pedesetak godina, i kad biste napisali lep članak o nama.
Zašto da ne. Žuta koverta krije zanimljivo svedočanstvo o rodoljubivom Banaćaninu Đuri Kotrošanu, rodom iz Velikih Livada, i njegovoj supruzi Bosiljki, rođenoj Tošić, poreklom iz Mošorina, čiji su se roditelji doselili u Zrenjanin.
Priča je to o dvadesetšestogodišnjem momku koji je sa osam dolara u džepu stigao u Ameriku iz emigrantskog logora u Italiji. A kada ga je, krajem sedamdesetih, u Bafalu posetio zemljak Milanko Izgarjan iz Velikih Livada, po povratku je pričao kako je Americi upoznao Livađanina toliko bogatog da bi mogao da kupi cele Velike Livade.
– Dobro de, malo je preterao – kaže Džordž u telefonskom razgovoru, uz šeretski osmeh.
U žutoj koverti avionskog pisma iz Bafala nalazio se i telefonski broj. Pozvali smo gazda Đuru, da popunimo praznine u priči o „Jadranskim baštama“.
***
Bilo ih je trojica. Milan Stanaćev iz Aleksandrova, Bata Harmonikaš i Đura Kotrošan zvani Deba. U leto 1963. prešli su granicu i iznajmili sobu u Trstu. Kasnije su smešteni u tršćanski izbeglički kamp „San Saba“, zajedno sa stotinama azilanata iz istočne Evrope, ali i Italijana koji su bili primorani da napuste Istru. Kasnije su prebačeni u kamp kod Napulja, radi zdravstvene provere. Skoro godinu dana proveli su u Italiji.
– Posle toga, put nas je odveo na različite strane – veli Džordž Kotrošan, pričajući u slušalicu sa druge strane Atlantika. – Milan je otišao u Švedsku, Bata u Francusku, a ja u Ameriku. Put mi je pripremio moj majstor iz Zrenjanina Laslo Magar. Kod njega sam bio izučio stolarski zanat, a on se kasnije otisnuo preko Velike bare, gde se i upokojio 2009. godine. Majstor Laci je u Bafalu razgovarao sa pravoslavnim sveštenikom, pa su mi sredili dozvolu za ulazak i našli prvo zaposlenje.
Kotrošan je, kaže, u Zrenjaninu bio mangup. Družio se uglavnom sa sportistima, sa rvačkim olimpijcem Branislavom Simićem, fudbalerom Milanom Galićem, rvačem teškašem Miletom Stojkovim, plivačem Stevanom Nikinom Čipetom, bokserom Borom Novakovićem, koji je kasnije otišao u Nemačku i postao šampion Evrope…
– Rođen sam u Livadama, a odrastao sam u gradu, u državnom stanu Ulici Borisa Kidriča, gde je bilo stolarsko preduzeće „Mladost“. Živeo sam sa majkom, moji su bili razvedeni. Otac Dobrivoj bio je zemljoradnik, a kasnije portir u „Cebi“, a majka Milanka radila je kao kuvarica. Sa Bosiljkom sam se venčao još pre odlaska u Ameriku – kaže Džordž.
Pitamo ga kako je došlo do toga da otvore restoran.
– Jednostavno, moja Bosa je oduvek bila dobra kuvarica – kaže glas iz telefonske slušalice. – Kad smo za srpski Božić ugostili neke prijatelje Amerikance, oni su bili oduševljeni, pitali su nas zašto ne otvorimo restoran. Počeli smo o tome da razmišljamo. Prvo smo kupili jednu napuštenu benzinsku pumpu i tu otvorili restoran brze hrane. A onda je stvar napredovala i 1977. godine nastale su „Jadranske bašte“. To je postalo jako popularno mesto, a od specijaliteta služili su se burek, sarma, pileći paprikaš, srpska salata… Jednom je moj gost bio i poznati novinar Đorđe Berar. Rekao mi je: „Đuro, ovakvo nešto ti nikada ne bi mogao da imaš u Zrenjaninu“. Berar i ja smo čak neki dalji rod. Međutim, nije me pomenuo u feljtonu o Americi koji je kasnije pisao.
Za gazda Đuru i Bosiljku kažu da su mnogima pomogli i mnoge doveli u Ameriku. Pitamo ga da li razmišljaju o povratku.
– Da, sve više razmišljamo, jer godine uzimaju danak. Na primer, baš juče sam izvadio šest zuba i to me je ovde koštalo hiljadu i sto dolara. Zato bi lepše bilo biti u Zrenjaninu – kaže nekadanji deran iz Ulice Borisa Kidriča. – Ali Bosiljku zdravlje baš ne služi dobro, pa nas to za sada sprečava da se vratimo. Uglavnom, mnogo smo radili i mnogima smo pomagali. Rad pročišćava razum i telo. Davali smo prilog za hram Svetog Save, pomagali Maticu iseljenika Srbije, dobili smo pismo zahvalnosti od episkopa Gornjokarlovačkog… Eto. Napišite par reči o nama. Zaslužili smo… I pozdravite sve naše zemljake.
Naravno da hoćemo. Priča gazda Đure zaista podseća na Štulićeve stihove. Strofa bi se mogla samo donekle preinačiti – „Vreme očaja, vreme nade, jedni ruše a drugi grade, prolaze ratovi, padaju vlade, Džordžove ruke više nisu mlade…“
Trag o delima tih ruku stavljen je u žutu kovertu sa pečatom grada Bafala i poslat na put preko Okeana. A godine su se nanizale jedna za drugom i splasle kao pucketavi zaštitini vazdušni jastučići avionskog pisma. Pošiljalac: Đura Kotrošan, čovek koji nikad nije zaboravljao zavičaj. A. BJELOGRLIĆ
