BRANISLAV GUTA GRUBAČKI O USKRŠNjEM JUBILEJU „ZELENOG ZVONA“, GUBITKU „NEPRIJATELjA“ I PREKOMERNOJ UPOTREBI SILE REČI

UZLET U SLOBODU SADAŠNjEG TRENUTKA
– Ovo je kao neko zatvaranje kruga. Da li će posle toga izaći neko sa sličnom idejom, da li će se pojaviti neki mlad čovek koji će reći – „da, to nam treba” – to je sve neizvesno – kaže menadžer kluba koji 20. aprila obeležava dvadesetu godišnjicu rada

S proleća 1994. godine prostorije kluba u zgradi Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ temeljno su renovirane. Kada su, 20. aprila te godine, prvi posetioci kročili u novootvoreni Pozorišni klub „Zeleno zvono“, retko je ko mogao da nasluti kakva će menažerija koncerata, javnih tribina, modnih revija, izložbi i postpremijernih teatarskih koktel partija protutnjati ovim prostorom tokom naredne dve decenije.
Dvadeset godina je prošlo. Čitavi naraštaji stasali su uz „Zvono“ i uzavrelu košnicu društvenih zbivanja koju je pod ovim zaštitnim znakom kreirao menadžer Branislav Guta Grubački. Priznajući da je – što zbog okoline sa kojom „nikada nije bio u posebnoj harmoniji“, što zbog ponekog kaprica sopstvenog karaktera – umoran od borbe sa vetrenjačama, vlasnik „Zvona“ je poslednjih godina u nekoliko mahova najavljivao postupno povlačenje sa zrenjaninske javne scene. Doduše, poput ljudi „kojima porastu krila pa odlete“, Grubački je istovremeno radio na širenju zelenog vala, otvorivši franšizu u novosadskom klubu „Trema“ pri Srpskom narodnom pozorištu, gde je nekoliko sezona bio i izvršni producent Sterijinog pozorja.
Umesto povlačenja na scene, početkom 2013. usledila su mnogo odsudnija iskušenja – bolest, lečenje, neizvesnost, i na koncu – ozdravljenje.
Puno je koincidencija zato sjedinjeno u 20. aprilu, Uskrsu, datumu kada će biti obeležen dvadesetogodišnji jubilej Pozorišnog kluba „Zeleno zvono“. Sve je to povod za novinski razgovor sa Gutom, čija organizatorska mađija – sudeći po najavljenim događajima – ni izdaleka nije presahla.

Bez svega onoga što se tokom dve decenije zbivalo u „Zvonu“, čini se da bi u ovom gradu zjapila jedna velika praznina. Posle podvlačenja crte, koliko je žara preostalo?

– Drži me ta groznica i dalje, ali sve postaje nekako metaforično. Ove godine Uskrs svi slave istog dana i mnogi će doći kući iz inostranstva i drugih gradova. Uoči praznika, 19. aprila uveče, okupićemo se na koncertu na kojem će svirati „Jam Factory” – Coka i prijatelji. Nemam bolji poziv za sve te ljude. Cela stvar je otvorena. Ne znam ko će se sve pojaviti na bini, ali uveren sam da će biti dirljivih susreta. A sutradan, 20. aprila, u „Zvonu” će veliki koncert održati „Del Arno bend”, možda najverniji prijatelji ove kuće, koji kroz rege muziku promovišu ljubav i pomirenje. A onda, 22. aprila, na Dan planete Zemlje, sledi uručenje nagrade „Tradicija avangarde“ Slobodanu Šijanu. Posle toga predstoji otvaranje atrijuma za letnju sezonu – tom prilikom sviraće „Goblini”, bend koji bez problema puni velike hale sportova. Dakle, opet je to jedna zrenjaninska priča.

Izgleda da zeleni talas ponovo dobija zamah…

– Da, ali sve to nije realno stanje, niti će se nastaviti. Niti je održivo, niti ja to više mogu, niti imam sa kim. Niti to nekome baš stvarno mnogo treba, niti to ima šansu danas i ovde. Ovo je kao neko zatvaranje kruga. Da li će posle toga izaći neko sa sličnom idejom, da li će se pojaviti neki mlad čovek koji će reći – „da, treba nam” – to je sve neizvesno. Posle svega, mogu samo reći da nemam osećaj žaljenja. Ostaje samo neko osećanje u stilu – „E, jebi ga. Ljudi, imali smo šansu”.

Ove i prošle godine bilo je puno životnih ispita i preobražaja…

– Tokom proteklih nekoliko godina ja sam imao izvesne duboke nesporazume sa svojom okolinom. Mislim, nikada baš nisam bio u nekom velikom sporazumu, ali baš u takvom nesporazumu teško da sam bio. Još početkom 2012. godine počeo sam da odustajem od angažmana u Zrenjaninu. Kada sam decembra te godine dobio godišnju nagradu grada, mislio sam da je to moj oproštaj sa onim načinom rada, sa onom vrstom „saradnje” kakva je do tada postojala između mene i ove sredine.

Govorio si o tome u filmu „Novi entuzijazam novog optimizma” koji se može pogledati na „Jutjubu”…

– Da, tada sam rekao da ne znam kako da se postavim prema nagradi – da li da, kao Šerbedžija, kažem da sam „svima sve oprostio”, ili da se izvinjavam kao Tišma kad je dobio Ninovu nagradu. Jednom rečju, bio sam „pod nabojem” za raspravu i polemiku. I to je možda prošle godine imalo kulminaciju, eskaliralo u bolest. U knjizi „Iscelite svoje telo” Luiz Hej naišao sam na jednu interesantnu stvar. Tu se govori o mentalnim uzrocima fizičkih bolesti i o tome kako ih isceliti. Pod odrednicom „leukemija” doslovno piše: „Verovatan uzrok: okrutno uništeno nadahnuće. Skloni ste misliti ‘Kakva je korist od bilo čega?’ Novi misaoni obrazac treba da bude: ‘Uzdižem se iznad ograničenja prošlosti u slobodu sadašnjeg trenutka. Bez straha mogu biti to što jesam’.” Postojao je svakako nekakav duboki razdor, počev od 2011. godine, kad sam odustao od angažmana u organizaciji „Dana piva” i raskrstio sa gradskim strukturama svake vrste. Uvideo sam da nema društvene volje koja bi pratila deklarativno izrečene stavove. Preostalo je bilo da uradim samo još dve stvari.

A to je…

– Organizovali smo izložbu i tribinu pod nazivom „Kulturom sećanja protiv zaborava”, na kojoj su predstavljeni stranački izborni plakati, parole i spotovi od 2000. godine do tada. Poruka je bila da je, nasuprot sveopštoj apatiji, uvek bilo i da će biti izbora. Druga stvar je bila omaž Vujici Rešinu Tuciću, avangardnom pesniku koji je na ovaj ili onaj način početkom sedamdesetih proteran iz ovog grada. Iz tog omaža proizašao je Fond u čiji smo naziv, pored Tucićevog imena, dodali i ime njegovog saputnika po peru Vojislava Despotova. Iz tog Fonda je naposletku proistekla nagrada, koju je lane dobio reditelj Andraš Urban, a ovogodišnji dobitnik je Slobodan Šijan, Njemu će nagrada biti uručena 22. aprila. Biće to veliki kulturni događaj, sa izložbom i velikim brojem zvanica.

Po tvojim rečima, bio si duboko u bunaru, ali si posle svega ipak isplivao. Šta je ono što si ugledao na površini?

– Pre svega, bio sam duboko dirnut pažnjom ljudi u tim trenucima. I to, kako Beogarađana i Novosađana, tako i ljudi koji su rasejani po celom svetu. Dobijao sam poruke sa svih kontinenata – izgleda da je ono čime sam se bavio više od dvadeset godina ipak bilo deo kulture sećanja tih ljudi, da je postojala nekakava emocija. Ali ipak moram reći da sam najviše bio dirnut podrškom sugrađana. Trebalo je eto to da se dogodi da bi ljudi drugačijim očima sagledali mene lično ili ono čime sam se bavio. Ljudi iz svih društvenih i političkih sfera, iz svih stranaka, nudili su pomoć meni i mojoj porodici. Tada sam imao osećaj kao da je sa mene skinuta nekakva stigma. Od tog trenutka sam izgubio „neprijatelje”. Zapravo, nikad ih nisam ni imao. Nisam ih tako doživljavao, niti sam čovek koji voli da ih stvara. Posedujem čak neku vrstu infantilnog egocentrizma koji mi ne dozvoljava da shvatim zašto me ljudi ne bi voleli. Pogotovo zašto bi me mrzeli, budući da nikad u životu nikome nisam uradio nešto ružno. I ja sada nemam neprijatelje. Vrlo se relaksirano krećem među ljudima, oslobođen hipoteka naših ranijih odnosa. Nisam ništa zaboravio, ali gledam to drugim očima i trudim se da to dobije neku novu dimenziju.

Šta se u međuvremenu promenilo?

– Svi odnosi i problemi koji su me opterećivali pre bolesti i dalje su tu. Ništa se tu nije promenilo. Jedino se promenilo moje gledanje na probleme. Kao – živ sam, pa mogu da ih rešim. Da je bio drugačiji ishod, ne bih morao da ih rešavam. Gledam da ne budem maliciozan, ironičan. Cinik nikada nisam bio, ali gledam da smanjim ironiju koliko god je to moguće, da probam da razumem zašto se neko nekada nedolično poneo prema meni i onome što radim. Gledam da nađem svakog onog koga sam ikada povredio nekom svojom rečju, da stavim do znanja da se kajem, da se izvinjavam. Da – prejaka reč – to sam znao da radim, i to mi je možda i glavni problem. Neko bi rekao – „prekomerna upotreba sile reči”. Dobio sam neku drugu šansu, poslat sam da završim neki krug, ili da otvorim neki novi. To će pokazati vreme.

Ima li stvari koje po svaku cenu nastojiš da izbegneš?

– Neću da budem patetičan. Kao – sad ja ponovo jašem, sad ću da pokažem da bez mene nešto ne može… Ne. Ne izigravam ni humanitarnog radnika, iako je iza mene sada već mnogo akcija takve vrste. Osnovno je da sam prilično relaksiran u odnosu na mnogo štošta što me okružuje, samom činjenicom što sam prošao kroz jedno teško iskušenje. Čovek ne može da promeni karakter, da postane neko drugi, da se totalno preumije. Kad se iz tog ugla posmatraju stvari, zaista je smešno pričati o nevoljama koje su te opterećivale ranije.
Nekoliko uglednih pojedinaca, kao i i nevladine organizacije „Učitelj neznalica i njegovi komiteti” i „Ravnopravnost”, ovih dana predlažu da se stara lokacija „Zelenog zvona” na Gradnulici obeleži kao antiratni spomenik?

– Ta stvar nema neposredne veze sa mnom. Nisam u to uključen, niti sam se pojavio kada je inicijativa nedavno predstavljena u Zrenjaninu. Njihova ideja je da bi to na neki način moralo da se označi, da je srušeno „Zeleno zvono” značajan simbol i da stvar ne bi smela da ostane nedorečena. Predlog me je obradovao. Bila je to prva inicijativa takvog tipa, prvi put da neko išta o tome prozbori. Zrenjanin se prema tome petnaest godina ponašao kao da je mrtvac u sobi, pod kaučom, ali se svi prave da ga ne primećuju.

Podsetimo se, napad na „Zvono” dogodio se 1999. godine, četiri dana pre ubistva Slavka Ćuruvije?

– Da. Tada su maskirane osobe kundakom oborile noćnog čuvara i demolirale lokal, a nekoliko dana kasnije objekat je gađan iz automatske puške. Kasnije je kamenovan, izlupan, iscrtan… A 2006. je i zapaljen. Niko to nije gonio po službenoj dužnosti. Nije fer to što se dogodilo, a nije fer ni kako se grad odnosio prema toj činjenici. Nije fer. Da si me pitao o ovome pre godinu dana, svašta bih rekao. Sada na sve to gledam sa nekom setom. Pre godinu dana, pred bolest, napunio sam pedeset godina, i nemam više tu vrstu gorljivosti. Imam energije da zabeležim neke stvari, ali nemam da ih ispravljam. Osećam da nemam više nikakvu moć da utičem na te tokove. Nisam slomljen čovek, ili neko ko je izgubio volju. Ali probam da se izmirim sa sobom, i sa situacijom koja me okružuje. O čemu pričati sada, na Uskrs, leta Gospodnjeg 2014. godine?
A. Bjelogrlić