Grad kao utočište u godinama iskušenja
Novinar i TV voditelj Branko Veselinović (35) obeležiće ovih dana deceniju rada u Radio-televiziji Srbije. Nakon profesionalnog usavršavanja u Americi, kao stipendista Fulbrajtovog programa, gde je, pored ostalog, radio na televiziji NBC, od 2013. godine najmlađi je stalni prezenter „Dnevnika 2” RTS-a. Kaže da mu je ovo najodgovorniji posao u karijeri koju je započeo još kao devetnaestogodišnjak, kada je debitovao na BK televiziji.
Rođen je u Zagrebu, gde je proveo rano detinjstvo, a početak rata, 1991. godine dovodi ga, zajedno sa porodicom, u Zrenjanin, odakle mu je majka i gde je završio Muzičku školu „Josif Marinković”. Kakva su tvoja sećanja na detinjstvo i kakav je bio susret sa Zrenjaninom?
– U mom životu postoje dva Zrenjanina, onaj pre rata i onaj koji sam upoznao, sticajem okolnosti, živeći u njemu tokom tri ratne godine. U onaj pre rata sam dolazio svakog leta kod bake i dede na školski raspust, igrao se sa komšijskom decom u Ulici Uroša Predića do kasno u noć i gurao se u starije društvo mog brata i sestre. Bilo je svega što jednom detetu treba. Onaj drugi Zrenjanin imao je drugačije lice tih ratnih godina, kada nisam došao samo na raspust. U godinama najvećih iskušenja za moju porodicu, Zrenjanin je ipak odigrao ulogu zaštitnika. Mi smo imali gde da dođemo ili da se vratimo, zavisi kako na to gledate. Mnogi, nažalost, nisu. Pored svega, završio sam muzičku školu, bio kapiten moje generacije u vaterpolo klubu „Proleter”, učio engleski sa jednom divnom Natašom – drugim rečima, mnogo sam napredovao u tom nevremenu. Zato je i danas, pored toga što je grad mojih predaka, Zrenjanin mesto gde se nalaze prijatelji i kumovi koji su deo moje porodice. Ti dragi ljudi znaju o kome govorim, ali moram da iskoristim ovakvu priliku da izgovorim i ime jednog divnog čoveka, nastavnika koji me je dočekao u Osnovnoj školi „Dositej Obradović”, a kojeg više nikad nisam sreo. To je Jovica Keljački, moj razredni starešina, koji nije dozvolio da se niti jednog trenutka osetim nepoželjno. Hvala vam, plemeniti nastavniče. Bio si voditelj ponoćnog „Telefakta” 2006. godine na BK televiziji. Šta se od tada promenilo na medijskoj sceni Srbije?
– Promenilo se mnogo toga, ali umesto da plačemo nad sudbinom i upiremo prst u banalnosti, mislim da je vrednije govoriti o onoj vertikali kojoj treba da se vratimo. To što smo pristali da nam ljudi sa viškom samopouzdanja nameću svoje vrednosti, ne znači da su građani zaboravili da budu dobri i pristojni. Možda treba više da se potrudimo da ih pronađemo, jer su se povukli, ali je svakako vredno truda. Zajedno sa koleginicom Dušicom Spasić bio si šest godina voditelj Jutarnjeg programa RTS-a. Ko nas sada i kako budi putem medija?
– Bilo je to šest lepih godina, godina učenja, ulaganja i odricanja. Jutarnji program RTS-a i dalje kreiraju vredni ljudi koji su učili od najboljih televizijskih radnika koje je ova zemlja imala. Drago mi je što sam, barem nekoliko godina, bio deo najznačajnijeg jutarnjeg formata u Srbiji. Danas možda imate veću konkurenciju u tom terminu, ali ne i veći kvalitet. Koliko te je boravak u Americi promenio?
– Ta godina obogatila je mene kao čoveka, proširila je moj pogled na svet i pružila mi priliku da izmerim sebe i svoje sposobnosti u odnosu na sposobnosti i dostignuća mojih kolega iz Amerike, ali i širom sveta. Ne možete takve stvari izmeriti ličnim utiskom, godine koje dolaze pokazaće koliko se znanja, utisaka i iskustva nataložilo tokom te jedne godine. Izaći iz svoje zone komfora svakako je poželjno za svakog mladog čoveka, a promena je neminovna. Šta bi preporučio mladim novinarima i voditeljima?
– Preporučio bih im da, kada prekorače prag televizije, dobro razmisle da li su spremni da se bore za ono u šta veruju. Ukoliko jesu, neka pronađu dobronamerne kolege i uče od njih. Novinarska profesija je mešavina zanatskih veština, obrazovanja, harizme, širine, neprestanog usavršavanja i onoga na šta ne možemo da utičemo – sticaja okolnosti. Ostao si u Srbiji, tvoja sestra sa porodicom živi u Italiji, kakvi su ti planovi?
– Moji planovi su da svoju sreću tražim i gradim ovde, jer još uvek verujem da je to moguće. Prestao sam da pravim velike planove, pristao sam na neizvestan život blizu onih koje volim i bez kojih moj život ne bi imao vrednost. Važiš za lepo vaspitanog momka u šta sam se uverila i kada smo putovali u Kinu, u delegaciji Uprave UNS-a. Ko je, u stvari, Branko Veselinović?
– Iskreno, ne znam ni ja, mislim da se takav odgovor ukazuje na kraju života. Sve ostalo čini mi se banalnim i nedovoljno ubedljivim. Daću vam odgovor ako me budete ponovo pitali kada dođe vreme za plaćanje životnog računa. Kad smo već kod Kine, šta za tebe znače putovanja?
– To je pre svega velika privilegija i prilika za sticanje neprocenjivih iskustava. Putovanja su radost i uzbuđenje, ona su deo vaše ličnosti koju stičete učeći od ljudi koji liče na vas, ali često imaju drugačije vrednosti, navike i potrebe. Uče vas da budete tolerantniji, skromniji i da ne posmatrate sebe kao centar sveta. Koju muziku slušaš, šta čitaš, gledaš li TV, koja su tvoji omiljeni filmovi, glumci, mesta, jela, ko su ti najbolji prijatelji?
– Što sam stariji, sve više vremena svesno provodim sa ljudima vrednim pažnje. Takvih je malo, ali se broje. Najbolji prijatelji su oni koji znaju sva moja lica, a i dalje biraju da provedu svoje vreme sa mnom. Zahvalan sam im na tome. Filmovi, muzika, glumci, knjige… Sve se to menja tokom godina. Šta misliš o ovom svetu, pitao bi te, recimo, Pero Zubac. Veruješ li u ljubav?
– Verujem u ljubav, jer smo iz ljubavi nastali i ništa drugo u ovom našem svetu ili skromnom životu ne može imati takvu snagu. „Ljubav je priča iz lažnih magazina”, reče jedan drugi pesnik sa ovih prostora. Previše smo mi pokvarili naše viđenje ljubavi romantičnim slatkišima koje su nam servirali. Zato danas i bolujemo od karijesa. Ljubav je rad na potencijalima osobe koju biraš da voliš, ljubav je ono što želiš njoj dobrovoljno da daš, a ne da uzmeš. Zato ljubav može biti i obično pranje sudova. BRANKA JAJIĆ
