Brat i sestra Erne i Hilda Švan o muzici, odrastanju, umetničkoj karijeri, izazovima svakodnevice…

Od Zrenjanina, do Novog Sada – putem uspeha

Hilda Švan je znala da će biti pijanistkinja još kada je krenula u pripremno odeljenje Muzičke škole „Josif Marinković” u Zrenjaninu. Krenula je putem svoga starijeg brata Ernea Švana, koji je već tada svirao violinu u ovoj istoj zrenjaninskoj Školi. Danas su oboje zaposleni na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a tokom školovanja su osvajali brojne nagrade na domaćim i međunarodnim takmičenjima, usavršavali se u zemlji i inostranstvu kod najprestižnijih pedagoga.
Erne Švan – violina i Hilda Švan još jednom su, nedavno, zablistali u Muzičkoj školi „Josif Marinković” na zajedničkom koncertu gde su česti gosti, ali retko u duetu… Aplauzi, aplauzi, aplauzi…

Koliko vam znače aplauzi, posebno u Zrenjaninu?
ERNE: Uvek je najteže, ali i najlepše svirati pred ljudima koji nas poznaju od malena. Najteže sam rekao zbog toga što publika poznaje naš „minuli rad”, te su stoga očekivanja uvek visoka. Sa publikom u Zrenjaninu uvek imamo neki poseban kontakt, neku sinergiju…teško je to objasniti rečima.
HILDA: Svakom profesionalcu koji ima javne nastupe i gde je aplauz sastavni deo uspeha, bilo da je reč o sportisti, glumcu, muzičaru, aplauz mnogo znači. Oduševljenost u očima recipijenata naše muzike, osmesi, pljesak, pokoji usklik – sve je to nagrada za umetnika koji je izvestan vremenski period posvetio pripremi kompozicija za koncert… Ovo je veoma kompleksan posao u kojem se samo taj trenutak (sat, sat i po, kako kada) u kojem je publika svedok našeg rada, truda, talenta, psihičke i fizičke pripreme, računa, a aplauz je reakcija na odslušano – doživljeno. Možda je i najteže i najizazovnije svirati baš pred domaćom (zrenjaninskom) publikom jer nas ovde mnogi znaju i prate od malena (baš kao i Vi), ali je zato i uspeh-aplauz, najslađi…

Sećate li se svog prvog dana u Muzičkoj školi „Josif Marinković” i nekih trenutaka koje nikada nećete zaboraviti?
ERNE: Uf, davno je to bilo. Sećam se nekih koncerata, takmičenja,ali baš samog početka tj. prvog dana u Školi, ne.
HILDA: Ceo taj period mi je dobrim delom „u magli”. Jasno se sećam samo pojedinih događaja. Brat i ja smo imali u slično vreme časove instrumenata, uglavnom sam ja završavala ranije i odlazila sam na poslednji deo njegovih časova violine, da bismo se vraćali kući zajedno. Zainteresovala sam se i za violinu, Erneov nastavnik, prof. Kabok, preneo mi je entuzijazam i ideju, te sam počela da pohađam i časove violine… Pred moj prvi interni čas violine, nastavnik je otputovao i nije se vratio. Bila sam veoma tužna i nastavila sam da sviram samo klavir. Danas sam okružena sam violinistima…

Zrenjanin je danas grad koji ponovo, od pre tri godine, ima Filharmoniju. Erne je i koncert majstor. Od kolike je to važnosti za naš grad?
ERNE: Od izuzetne važnosti. Jako malo gradova u Srbiji mogu da se podiče da imaju Filharmoniju. To može biti svojevrsni brend grada. Na svim koncertima Filharmonije odziv publike je bio veliki, što je još jedan pokazatelj da grad Zrenjanin zaslužuje da ima Filharmoniju.
Od samog početka ste imali punu podršku roditelja. Koliko je to pomoglo u vašem odrastanju i ostvarenju snova?
ERNE: Podrška porodice i roditelja je veoma bitna u odrastanju svih nas. Roditelji su uvek bili tu da pomognu sestri i meni, apsolutno, u svakom smislu. Bez njihove podrške, sigurno, mnogo teže bismo uspeli.
HILDA: Podrška roditelja je krucijalna za dete, odrastanje, formiranje ličnosti. Imali smo sreću da su naši roditelji osluškivali naše želje i potrebe. Podržavali su nas u svemu što je adekvatno, primereno i dobro za nas. Išla sam na balet kao mala (sećate se toga, viđale smo se i tada), kasnije na karate, ples… Kada sam počela ozbiljno da se bavim klavirom, majka i otac su me vodili u Beograd na časove kod naše eminentne profesorke Lili Petrović a kasnije i u Novi Sad, kod svetski poznatog violiniste i pedagoga Kemala Gekića. Išli su i na takmičenja, nastupe… Nije im bilo teško i hvala im na tome. Nadam se da ću i ja jednog dana biti tako požrtvovan roditelj.

Koji su pedagozi presudno uticali na vaše karijere?
ERNE: Violinu sam počeo da učim kod Ernea Kaboka, koji se ubrzo iselio u Kanadu. U osnovnoj i srednjoj Školi bio sam u klasi Ervina Benaka, osnovne i master studije sam završio u klasi Irine Jašvili. Istovremeno sam pohađao mnogobrojne master klasove u zemlji i inostranstvu, od kojih izdvajam seminare kod svetski priznatog violiniste Dejana Bogdanovića, Novosađanina koji već dugo živi i radi u Italiji. Svi oni su imali manje ili više uticaja na moj razvoj kao umetnika. Ipak, smatram da je od presudnog značaja neprekidan rad na samom sebi.
HILDA: U izvesnoj meri su uticali na mene moje nastavnice iz Muzičke škole, Irena Bugarski i Melita Mironović. Potom, to je prof. Lili Petrović a presudni uticaj je na moj profesionalni put i razvoj imao prof. Kemal Gekić. On je bio moj uzor, podrška, osoba kojoj sam se divila. Bio mi je veoma privržen i teško mi je pao njegov odlazak u SAD. Akademiju sam upisala sa nepunih 17 godina i studentski period su mi obeležili bračni par, profesori Vladimir Ogarkov i Svetlana Bogino. Takav predan rad i zalaganje za studente se ne može zaboraviti. Eminentan uticaj je imala i prof. Jokut Mihailović, na specijalističkim i doktorskim studijama. Svima veliko hvala.

Kakva je, po vašem mišljenju, kulturna, posebno muzička scena Srbije i Zrenjanina?
ERNE: Postoji stara izreka drevnih Kineza koja glasi: „Kakva je muzika u državi, takva je i država”. Kultura je odraz stanja u društvu, ogledalo društva. Mnogo više sredstava bi trebalo da se uloži na ovom polju. Svetao primer je Filharmonija, ali bi trebalo ostvariti i redovnu koncertnu sezonu, koja bi trajala cele godine.
HILDA: Generalno, ono što mi smeta je količina pažnje i sredstava usmerenih na kojekakve folk pevače. Smatram da je važno kulturno uzdizati naciju kvalitetnim sadržajima.

Čemu biste dali prednost na lokalnom nivou da ste ministar kulture na nivou Republike?
ERNE: Prvo i najbitnije je da Zrenjanin kao grad nema dobar klavir. Jedini klavir koji je upotrebljiv je onaj u sali Muzičke škole. Barokna sala Gradske kuće je divan akustičan prostor za održavanje koncerata klasične muzike. Uz nabavku klavira i malo „sređivanja sale”…
HILDA: Imala bih sluha za kvalitetne ideje od strane kompetentnih ljudi, bez obzira na njihovu nacionalnu, versku ili političku pripadnost. Radila bih na očuvanju i prosperitetu ustanova koje su od kulturnog i društvenog značaja. Smatram da ovaj grad zaslužuje jedan dobar koncertni klavir, jer bez njega mnoge eventualne manifestacije i projekti nisu ostvarivi. Predivna i akustična barokna sala Gradske kuće treba da ima jedan dobar klavir.

Koju muziku slušate, sa kim se družite, šta čitate, koje filmove gledate – ukratko?
ERNE: Vrlo širok dijapazon interesovanja. Ništa određeno.
HILDA: Zanima me sve što je kvalitetno, profesionalno, zanimljivo.

Ko vam je uzor?
ERNE: Svaki pojedinac u društvu koji je svojim trudom i poštenim radom postigao da ga možda neko smatra svojim uzorom.

Šta je za vas najveći izazov?
ERNE: Ostati svoj, stajati čvrsto na zemlji sa obe noge i na pravi način odgovoriti na sve izazove koje život donosi.
HILDA: Zvučaće jednostavno, a zapravo je prilično teško u nekim momentima. Najveći mi je izazov da postignem i održavam balans u svemu.

  • U RODITELjSKOM DOMU
    Erne sa suprugom koja je takođe violinistkinja i članica Zrenjaninske filharmonije, žive u Zrenjaninu i već su roditelji jedne prelepe muzikalne devojčice a Hilda je stanovnica Novog Sada a porodica je na okupu u Stevice Jovanovića. Tu su uvek mama Kristina i tata Erne Švan.

 

  • TALENTI
    Sećam se jednog divnog perioda u Subotici kada smo Hilda, moja ćerka Jelena i ja (kao roditelj) bile zajedno u Subotici, u Školi za muzičke talenete? Da li se sećaš nekog detalja koje bi podelila sa našim čitaocima?
    HILDA: U pitanju je Letnja pijanistička škola u organizaciji EPTA, u Subotici. Bilo je davno, pamtim da nisam bila sama, bili ste tu Vi, Jelena, a već smo se dobro poznavali, uvek je sve lakše kada je neko od pozitivnih, dobronamernih sugrađana sa vama, uz vas…
    A ja se sećam da je sve bilo ispunjeno ljubavlju…

BRANKA JAJIĆ

FacebookTwitter