Državni podsticaji i strane investicije
Subvencije se masovno koriste od polovine devedesetih godina XX veka, kao deo mera koje su nacionalne i lokalne vlade širom sveta primenjivale kako bi privukle investicione projekte. Direktne subvencije podrazumevaju bespovratna sredstva za projekte, najčešće u određenom iznosu po zaposlenom ili u procentu od ukupne vrednosti ulaganja, dok indirektne subvencije obuhvataju finansiranje izgradnje infrastrukture na konkretnoj lokaciji iz javnih izvora, zatim pokrivanje troškova obuke zaposlenih i slične vrste podsticaja.
Prilikom planiranja privrednog razvoja, subvencije se stavljaju u funkciju usmeravanja investicija u delatnosti/privredne grane kojima se daje prioritet. Tako su poslednjih godina najveći korisnici finansijske pomoći kompanije iz tehnološki intenzivnih sektora, poput automobilske ili elektronske industrije, kao i one koje su bazirane na sofisticiranom znanju, kao na primer, istraživačko-razvojni projekti. Isti princip primenjuje se i u politici regionalnog razvoja, pa se za ulaganja u nerazvijene i manje razvijene regione predviđaju veći iznosi bespovratnih sredstava i obrnuto.
Paradoks u vezi sa subvencijama sastoji se u tome što njihov relativni značaj za investitore, po pravilu, nije velik, dok, u nekim slučajevima, one mogu da budu „presudne” za donošenje odluke o izboru investicione lokacije. Rezultati brojnih anketa sprovedenih u multinacionalnim kompanijama, koje su za cilj imale da identifikuju osnovne razloge za ulaganje na određenoj lokaciji, ukazuju na to da su finansijski, kao i poreski podsticaji rangirani pri dnu, daleko iza političke i makroekonomske stabilnosti, pravne sigurnosti, veličine tržišta, kvaliteta transportne i telekomunikacione infrastrukture, kvalifikacione strukture radne snage, raspoloživosti prirodnih resursa i drugih faktora. Međutim, kada jedna kompanija analizira širu ili užu listu lokacija za svoj investicioni projekat, iznos subvencija može bitno da opredeli konačnu odluku.
Upotreba subvencija u cilju privlačenja stranih direktnih investicija (SDI) posebno je zastupljena u zemljama u tranziciji. Razlog tome je što su SDI najefikasniji, a ponekad, i jedini način za prevazilaženje nagomilanih ekonomskih problema, od nedostatka kapitala i menadžerskih znanja i veština, preko ograničenog pristupa međunarodnom tržištu, do anahrone privredne strukture. Takve zemlje se suočavaju sa situacijom koja podseća na „začarani krug” – za uspeh tranzicije strana ulaganja su neophodna, a njih nema dovoljno zbog toga što institucionalni, pravni i ekonomski ambijent nije izgrađen u dovoljnoj meri, pa se investitori izlažu povećanom riziku u poslovanju. Izlaz se onda traži upravo u kompenzovanju višeg rizika poslovanja (samim tim i troškova) kroz kreiranje različitih programa subvencionisanja. Bilo bi logično da se njihov značaj smanjuje kako se približava kraj tranzicije i unapređuje kvalitet poslovnog ambijenta u zemlji. dr Dejan Molnar docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
