bukvar ekonomije /421/

Da li i koliko dugo treba zadržati subvencije
Državna pomoć i njeni finansijski podsticaji mogu se podeliti u tri grupe: (a) direktne subvencije, (b) poreski podsticaji i (v) subvencionisani krediti (krediti po povoljnijim uslovima od tržišnih).Srbija je godinama unazad vodila politiku izdašne državne pomoći privrednim subjektima. Naime, ukupna državna pomoć iznosila je 2,6 odsto bruto domaćeg proizvoda u 2011. i 2012. godini, a oko 2,25 procenata BDP-a u 2013. godini. U poređenju sa drugim državama iz okruženja i državama članicama EU, udeo državne pomoći u BDP-u je u Srbiji znatno veći. Uprkos tome, u našoj zemlji je stopa investicija (udeo investicija u BDP-u) ostala niska i nedovoljna (iznosi oko 20 procenata), dok je stopa nezaposlenosti i dalje veoma visoka. Na osnovu ovoga bi se moglo zaključiti da subvencije i državna pomoć nisu dali zadovoljavajuće efekte. Međutim, treba imati u vidu i to da bi rezultati na planu investiranja i zapošljavanja verovatno bili i lošiji da državne pomoći nije bilo. Nameće se pitanje da li bi alternativna upotreba ovih sredstava (unapređenje poslovnog/investicionog ambijenta, otklanjanje administrativnih barijera, smanjenje korupcije, ulaganje u infrastrukturu, jačanje finansijske discipline) dalo bolje efekte. Ovo pitanje je i danas aktuelno, budući da se sprema predlog novog Zakona o ulaganjima.
Treba znati i sledeće: Davanje državne pomoći (pre svega direktnih subvencija) ima vidljive efekte u kratkom roku (kakve – takve), pa je za svaku vladajuću političku strukturu ovo veoma atraktivna mera. Sa druge strane, ulaganje vremena, napora i sredstava u reformu to jest unapređenje poslovnog ambijenta po pravilu daje rezultate u dugom roku, efekti su „razvodnjeni” (tiču se svih učesnika na tržištu), pa ih nije lako povezati sa određenim političarima. Za svaku vlast je veoma teško da politički kapitalizuje sprovedene mere za poboljšanje opšteg poslovnog ambijenta za razliku od diskrecionih intervencionističkih mera (npr. davanje direktnih subvencija). U teorijskom smislu, sama državna administracija može biti nezainteresovana za suštinske reforme privrednog ambijenata, jer time gubi svoju diskrecionu moć i uticaj.
Naravno da bi bilo bolje kada bismo umesto subvencija, mogli kao svoje prednosti da istaknemo i ponudimo efikasniju administraciju, stabilniji makroekonomski ambijent ili modernu infrastrukturu, ali ispunjavanje ovih ciljeva traži vreme i suštinske reforme. Ukoliko bi, hipotetički, i bila doneta odluka da se ukinu subvencije, izvesno je da susedne zemlje verovatno ne bi postupile na isti način i da bi naša zemlja zbog toga bila na gubitku (investitori bi otišli u druge zemlje iz okruženja). Kao najbolja varijanta u aktuelnom trenutku nameće se nastavak subvencionisanja, ali pod uslovom da se dodeljivanje subvencija ograniči na određeni vremenski period tokom kojeg će biti sprovedene neophodne reforme poslovnog okruženja.
dr Dejan Molnar
docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu

 

FacebookTwitter