Čestitke

Piše: Ljiljana Bailović

Ako ne računam familiju, prvi koji mi je, po prazniku, čestitao Novu godinu, bio je jedan prosjak. Znam ga odavno (on mene, kao ni druge, teško da primećuje), redovno ga susrećem na istom mestu, šćućurenog i leti i zimi pored malog tranzistora i plastične kutije u koju dobri ljudi spuštaju sitninu. Na dnu kutije obično vidim po koju kovanicu od dinar ili dva. I uvek pomislim da bi bilo bolje da mu tamo stoji i neka papirna novčanica – tek da podseti prolaznike da mogu da prilože i više od pustog bakrenjaka, kraće bi cvokotao (ljudi se često ravnaju prema drugima kad udeljuju ubogima). Ali to, izgleda, nema ko da mu kaže. U stvari, on i nije profesionalni prosjak, već samo nesrećni čovek koji pokušava da preživi, kad mu već Bog nije dao ni zdravlje, očito ni porodicu.
Kad sam spustila prilog u njegovu kutiju, rekao je i ne dižući glavu: – Fala i srećna Nova godina. Ne znam zašto, ali odmah sam poverovala u iskrenost njegove lepe želje. Možda i zato što u ovom delu sveta još nije sasvim nestalo uverenje da je jurodivost božanski beleg.
Posle sam malo tražila po internetu – možda je čestitka prosjaka neki dobar znak na početku godine? Ali nisam ništa našla. Uostalom, i sanovnici koje možeš da izguglaš, kao da nisu ni makli od Vukovog vremena. Kad sanjaš opanak, to ćeš naći šta znači, ali kad sanjaš sandalu, to u sanovnicima nema. Nisu ih apdejtovali, šta li…
Nova godina je prošla i sad bi valjalo da se taj moj poznanik premesti pred crkvenu portu, zajedno sa svojom kutijom. Ali, znam da neće. Nije promenio svoj ćošak, sledeći frekvenciju prolaznika, ni kad su bili „Dani piva”…
Blago niščima, njihovo je carstvo nebesko. Jer zemaljsko pripada drugima.

FacebookTwitter