ČETVRTI FESTIVALSKI DAN OBELEŽILE „VEŠTICE IZ SALEMA”: Svetice ili grešnice

Ljudi nikada nisu prestajali da gaje sujeverja, a malo je bilo potrebno da se svaka natprirodna pojava dovede u kontakt sa silama tame i njihovim gospodarom – Đavolom. Saradnicima i Luciferovim imenovani su muškarci i žene, ali posebno žene, koje su proglašavane vešticama. Mlade i stare, lepe ili ne, nevine, prostitutke, bogate ili siromašne – svaka je mogla biti uhapšena, odvedena na sud, saslušavana i vrlo često pogubljena, bilo njeno priznanje istina ili laž. Jedan grad u Americi postao je poznat upravo po lovu na veštice, a to je Salem u Masačusetsu.

Inspirisan ovim događajima iz 17. veka, Artur Miler 1953. piše dramu „Veštice iz Salema”. Reditelj Nikita Milivojević svoj metaforički Salem smešta u bilo koji grad i bilo koje društvo u kojem se manipuliše činjenicama, istinom i strahom.

Moglo bi se mnogo pričati o „Vešticama iz Salema”, pre svega jer je jedan od najznačajnijih tekstova dvadesetog veka. Zanimljiva je i njegova predistorija, ali i zašto ga je Miler pisao. Ono što je meni u ovom trenutku bilo najvažnije jeste osećanje da svi mi, već duže vreme, živimo u jednom Salemu, stoga je on metafora. Postavio pitanje šta se dešava kada u jednoj zajednici popuste kočnice zdravog razuma i kada strah postane osnovno osećanje. Onda se dešava to da se niko ne oseća bezbednim i sigurnim – rekao je Nikita Milivojević.

Politički okviri ne samo američkog društva neretko su potpirivali vatru među ljudima, a suđenja su se često pretvarala u razne privatne, lokalne i političke obračune najgore vrste, zanemarivši prvobitan povod. Milerove veštice su odavno izašle iz Salemskog okvira, a pitanja koja pokreću danas su možda i najaktuelnija.

– Delo povlači paralele sa našom stvarnošću. Svaki put kada slušam ovaj tekst imam utisak da je svaka rečenica bolna koliko je autentična. Ne morate uvek gurati prst u oko ljudima, i ne mora svaka asocijacija da bude politička da bi bila moderna. Možete stvari reći i na drugačiji način, koji se krije upravo u klasičnim komadima, koji su aktuelni svakom vremenu i generaciji. Samo ih treba učitati na pravi način – poručuje Milivojev.

Glumački ansambl Srpskog narodnog pozorišta u saradnji sa Centrom za razvoj vizuelne kulture, Novi Sad u potpunosti je odgovorio svakom, pa i najkompleksnijem dramskom elementu. Scenski pokreti, gestikulacija, a pre svega snaga i silina emocija gospodarili su scenom, do je publika u tišini posmatrala i iščekivala svaki momenat. Scenografija je upotpunila dramatizaciju dela, kao i kostimgrafija, a posebno muzika i efekti koje je izazvala. Svaki glumac ima svoju specifičnu rolu, a lik prečasnog sveštenika Parisa tumači glumac Jugoslav Krajnov.

– Emotivno sam vezan za Zrenjanin, grad mojih dramskih početaka. Godinama sam igrao u ovom pozorištu zajedno sa sadašnjom suprugom i zaista se osećam kao kod kuće. Zrenjaninska publika je zahtevna, istovremeno i predivna. Mogu samo da kažem da sam uživao igrajući ovu ulogu u jednoj zaista kompleksnoj predstavi i nadam se da smo opravdali očekivanja – rekao je Krajnov.

U podeli su: Ivana Pančić (Ebigejl Vilijams), Teodora Marčeta (Beti Vilijams), Sonja Isailović (Meri Voren), Nina Rukavina, Mia Simonović (Sestre Mersi), Alisa Lacko (Tituba), Branislav Jerković (Džon Proktor), Marija Medenica (Elizabet Proktor), Miroslav Fabri (Džajlz Kori), Mirjana Gardinovački (Rebeka Ners), Dušan Jakišić (Frensis Ners), Lidija Stevanović (Ana Patnem), Aleksandar Gajin (Tomas Patnem), Jugoslav Krajnov (Prečasni Paris), Vukašin Ranđelović (Prečasni Hejl), Nenad Pećinar (Denfort – sudija), Milan Kovačević (Čiver – šerif) i Gordana Kamenarović (Marta Kori). Učestvuju u ulogama devojaka: Maja Čampar, Anica Petrović, Marija Feldeši, Nevena Nerandžić, Nikolina Vujević.

Miroslava Malbaški
Foto: Arhiva NP „Toša Jovanović”