Novo vreme, nove tehnologije. Šaljemo poruke mejlovima, putem vajbera, i svega ostalog. Nema više pisama „Dragi naši, kako ste? Mi smo dobro…”, nema čestitki za praznike, ono Deda Mraz u sankama koje vuku irvasi na čelu sa Rudolfom, pa razglednice sa mora ili planina…
Poštansko sanduče sada otvarate sa zebnjom jer u njemu pronalazite samo račune, i račune, i opet račune. A dogodi se da u vaše sanduče „zaluta” i neki tuđ nalog (da ne pominjem uvek istu reč) za plaćanje vode, smeća, telefona, interneta, grejanja… Navodno, mnoga preduzeća se odlučuju da vam informacije koliko ste dužni dostavljaju preko raznih agencija, pa se dogodi da vaš račun „ode” na neku drugu adresu, u neku drugu zgradu, možda u drugi kraj grada… Sad, ako je neko voljan da gubi vreme pa vam javi da je pronašao ono što je na vas adresirano, još i nekako. Ali, najčešće nije tako, pa onda ulažete reklamaciju da niste dobili račun. Jer, svi su vrlo ažurni da vam na neplaćenu obavezu u roku, uračunaju i kamatu i kamaticu, ili vam pošalju ono čuveno obaveštenje „ukoliko u roku ne platite…”.
Ima tu i drugih varijanti. Da vas, kako se to kaže, duže za neke stvari za koje u životu niste čuli, a kamo li imali… Dok dokažete da ste u pravu, odoše vam i živci i novci, pa na kraju balade, sledeći put sve iznova… Ili, da niste platili račun, a jeste, što treba sami da dokažete. I, uopšte, uvek ste na kraju vi taj koji ispašta, a bez krivice ste krivi. Naravno, ima onih koji su zaista odgovorni dostavljači pošiljki, i dobro je dok je tako.
Mnogi Zrenjaninci, i čini mi se da ih je sve više, račune plaćaju elektronski, od kuće, na klik. Možda je tako najbolje, štedite vreme, ali ima i sugrađana koji prednost daju papirnom računu koje potom valja čuvati. Zlu ne trebalo.
Nekada smo se, u šali, kada nam se dogodi neka nepravda, govorili „žali se gradskom vodovodu”.
E, pa, žalila sam se… A Vi?
