Pre neki dan, krenula sam u Savremenu galeriju da vidim izložbu Zrenjaninca Stevana Josimovića. U momentu, baš sam se zbunila – čujem neka vika, cika, sve odzvanja… Kao na velikom školskom odmoru. Jeste, vidim, Galerija je. Uđem. Izložba koja ima i jedan tužan povod, s obzirom na to da je Josimović preminuo ove godine. U galeriji – štafelaj, nezavršena slika, stolica… Atmosfera i svečana i tužna, umetnost i život. Naravno, i mladi posetioci, osmaci, koje, ili bar većinu od njih, sve to ne dotiče. Devojčice sede na prozoru, prave selfije, dečaci se koškaju, guraju, trče, viču, svađaju se, šta li … Jedva sam među njima uočila nastavnicu. I vidim da je na granici očaja, i da su joj oči pune suza…
– Ne vredi. Nisu svi razredi takvi, naravno ni svi učenici, većina je zainteresovana. Ali… Rekla sam ovoj grupi đaka pre dolaska u galeriju o kakvoj je izložbi reč, upoznala ih sa stvaralaštvom. A, eto, ovako je kako vidiš…
Potom sam, sledećeg dana, otišla do izložbenog salona Narodnog muzeja u kome do 10. decembra traje monumentalna izložba dela bečkih baroknih majstora u Vojvodini. Tišina, nekoliko posetilaca, trudimo se da ne smetamo jedni drugima. Knjiga utisaka. Hajde i ja da nešto napišem. I tu mi prvo padne u oči molba mladim posetiocima da ne koriste neprimerene reči jer je knjiga utisaka sastavni deo dokumentacije o izložbi. Malo sam prelistala svesku. Jao, čega tu sve nema. Vidim da su srednjoškolci. Utisci su: ekstra, cool, bilo je strava, ovo je blagi užas BRE. I sve to ilustrovano nekim „crtežima” čuvenih smajlija, nekim emotikonima i slično…
Jednom prilikom, bila sam u Srpskom narodnom pozorištu, mislim da se igrao „Grk Zorba”. Uzbuđenje, svetla se gase, podiže se zavesa i počinje priča. Da, ali i priča u gledalištu. Opet, đaci. Utišavaju ih nastavnici, dirigent orkestra ih moli da ne pričaju. Uzalud. Pitala sam, odakle su deca. Kada sam čula, pomislila sam – naši iz Zrenjanina ne bi bili tako nekulturni. Sada, već, ne znam šta da mislim…
