Jeste da nemam Fejsbuk, ali me nešto stalno kopka da vidim šta se to događa na društvenoj mreži. Tako sam se setila da virim kroz tuđe profile, naravno uz dozvolu dragih mi prijatelja, rođaka i kumova, što meni dođe kao neki kibic fenster, dobro neko bi rekao „špijunka”. Ovih dana baš ima lepih letnjih fotki, od Peskare do Majamija, ali meni je pažnju privukla fotografija čoveka koji stoji na klupi. Naravno, ne samo meni.
I, sad, šta tu ima da je lepo, neobično, da se komentariše. Pa, ima. Gospodin je fotograf i da bi postigao što bolji efekat, stao je na klupu. E, ono što jeste neobično – bar u našim uslovima – jeste to što je gospodin skinuo cipele da ne isprlja klupu. A zima je, vidi se sneg. Još nešto je privuklo pažnju. Klupa je cela. Ne fali joj nijedna daščica. I još – korpa za smeće je na svom mestu, nije slomljena, nema oko nje papira, kesa i koječega još.
E, tu se došlo do pitanja – gde je snimak nastao. I dok revnosni pretraživači pokušavaju to da nađu ili bar ime fotografa (neki tragovi vode do Rusije), sigurne su dve stvari: nije snimljeno u Srbiji, a nije ni u Zrenjaninu.
Ne kažem da zrenjaninski fotografi ne bi postupili kao čovek sa fotografije. Ili bilo ko drugi. Ali…
Koliko ste puta u parku, na ono malo očuvanih klupa, videli mlade kako sede gore na naslonu, a noge sa sve prašnjavim cipelama i patikama su stavili na klupu na koju će, ne znajući za to, neko kasnije sesti. Koliko puta ste videli uništene ili prevrnute korpe za otpatke u parkovima, na šetalištima… Mnogo puta.
O malim divljim deponijama uzaludno je i govoriti. Taman se obradujete da su očišćene, kad počnu da niču nove, i nove… Kada se kese sa smećem bacaju kroz terasu ili oni famozni čokanjčići ili „unučići”. Ili da se snaga i moć pokazuju na panoima u centru grada, u ruženju tek okrečenih kuća raznim porukama, a sprej ne može da se očisti.
Volite i čuvajte svoj grad. I bar malo se ponašajte kao gospodin s početka ovog teksta…
