Crna sultanija

Piše: MILENA BEČEJAC

Dugo nisam bila na moru. Baš dugo. A fali mi plavetnilo, miris soli pomešan sa mirisom krema za sunčanje, nedostaje mi onaj period kada se po podne vratite sa plaže, i na nekoj terasi s pogledom na more ispijate kaficu.
Na moru sam prvi put jela smokve, kod nane Bogović u Kaštel Starom. Prvo mi se nisu dopale, bila mi je čudna ta voćka, ali sam je zavolela. I uvek sam sveže smokve stavljala na spisak stvari koje mi znače – more.
Primila se smokva, sredozemna, mediteranska, i u kontinentalnom delu. Ima je u Zrenjaninu. „Orijaška smokva tamnozelenog lišća gordi se kraj verande, kao preslikana sa obale Trebišnjice” – napisao je kolega Aleksandar Bjelogrlić u reportaži o Petru Bodirogi. Ta smokva je u dvorištu, u Bagremovoj ulici, videla sam manja stabla na ulici, u Stevice Jovanovića. Na forumima čitam da je naš sugrađanin zabrinut zbog stabla smokve, koje se razvilo, pa sočne plodove mogu da beru s krova. Drugi su izneli svoja iskustva, i odmah se oko smokve stvorio krug gradova iz Srbije, Crne Gore, BiH, Hrvatske…
Prošle nedelje, na Ivanjdan, dok sam čekala da se ispletu venčići od žutog cveća, prišla je žena i počela iz torbe da vadi kese sa smokvama, po kilogram. Ona živi na Bagljašu, a smokvu ima u dvorištu već tri decenije. Ovog leta, drvo je donelo velike plodove, koji samo što se ne raspadnu koliko su zreli. Kaže da ona ne voli smokve, mada zna koliko su zdrave, ali njen suprug, iako šećeraš, ne može da im odoli. Pitam za slatko, koje jako volim. Moja poznanica tog vrelog Ivanjdana kaže mi da pravi pekmez. Kako? Obično, sve sa korom, dodaš šećer i limun ili ko hoće limuntus. Pekmez je, tvrdi ona, ekstra. I to baš od ovih tamnoljubičastih smokava, vrsta je crna sultanija. Fikus carica, čije drvo i plod simbolizuju život, napredak, mir, znanje…
Pa, kad bolje pogledam – šta će mi more. I u Banatu svega ima. Čak i smokava.

 

FacebookTwitter