Đak prvak

Piše: Ljiljana Bailović

Za đake prvake i njihove roditelje prošle nedelje odigrao se jedan od, socijalno, najznačajnijih događaja: polazak u školu. Još od polovine prošlog veka, u većini zemalja severne Zemljine hemisfere, društvo je tako ustrojeno da period školovanja i postignuti rezultati, takoreći, presudno oblikuju život pojedinca, a sticanje obrazovanja dugo se činilo kao siguran put u bolju budućnost. Možemo računati da je ta iluzija jedno od najbitnijih zaveštanja dvadesetog veka. Sada se, međutim, već jasno vidi da se ta iluzija rasprsla, njeni su se svetlucavi staklići već rasuli na sve strane, ali 21. vek još nema dovoljno smislen i motivišući odgovor koji bi mogao da je zameni. Pa živimo i radimo i vaspitavamo decu kao da ona i dalje postoji…
Gledam tog švrću kako, s novom đačkom torbom na leđima (još joj visi etiketa sa remena), krupnim koracima grabi preko pešačkog mosta. Lice mu je ozareno, osmeh otkriva da je izgubio prve mlečne zube, a novi, stalni, tek proviruju. Sa njim su i roditelji: – Daj mi ruku – dovikuje mu majka, ali on se ne obazire, želi da bude samostalan, žuri ka sutrašnjici… Kad bude punoletan, biće 2027. godina, i ko zna kako će svet tada izgledati. Tj. svet će biti onakav, kakvim ga naprave ove generacije što su sad u naponu snage. Mada, to i neće biti tako važno, jer će se tom momku od 18 godina činiti da svet treba i mora da bude bolji! I da će ga on promeniti na bolje!
Eto, takvu sam energiju, i volju, i veselost, prepoznala na licu tog mališana, dok je, uzbuđen, prolazio pored mene. Sutra je veliki dan, polazak u školu, od sutra sa njim, sa svakim đakom prvakom, počinje nova era čovečanstva, zar ne?!

FacebookTwitter