DANIEL KOVAČEVIĆ O KARIJERI, DOKUMENTARCU O AGENTU DUŠANU POPOVU I POLOŽAJU KULTURE

Od Vase Ladačkog do srpskog Džejmsa Bonda
Glumac zrenjaninskog teatra Daniel Kovačević bio je nedavno gost redakcije lista „Zrenjanin”. Ljubazni mladi umetnik, odvojio je malo vremena kako bi nam ispričao kako je to biti srpski Džejms Bond, putovati i raditi u različitim državama, a u isto vreme biti posvećen porodici. Rođen je u Sarajevu, a spletom okolnosti život je nastavio u Beogradu, gde je završio devetu gimnaziju 1999. godine. Gluma je njegova prva, ali ne i jedina ljubav. Nakon srednje škole, upisao je Akademiju u Banja Luci, gde je živeo do 2003. godine.

Kako vas je put naveo u Zrenjanin i pozorište „Toša Jovanović”? Na koje uloge ste najviše ponosni?
Kada sam diplomirao, počeo sam da igram u banjalučkom pozorištu, gde sam odigrao četiri-pet predstava. Međutim, dobio sam poziv iz zrenjaninskog pozorišta da igram „Iza kulisa”. Posle te predstave ponudili su mi posao. Prihvatio sam, jer je ovaj teatar otvoreniji i konkurentniji svojim repertoarom. Banjalučko pozorište je jedino profesionalno pozorište u celoj Republici Srpskoj i samim tim nema kome da bude konkurencija na taj način.
Moja omiljena predstava je „Leda”, u kojoj sam igrao zanimljiv lik. Predstava je glumački izazovna. Imao sam sjajnu saradnju i sa kolegama i rediteljem. U lepom sećanju mi je i „Četvrta sestra”. Poslednji komad u kojem sam glumio jeste „Čovek je čovek”. Čekam da mi se slegnu utisci nakon premijere, da bih imao jasan stav o tome. U suštini, uvek je izazov raditi Brehta.

Igrali ste glavnu ulogu u igrano-dokumentarnom serijalu „Džejms Bond je Srbin”, u produkciji Televizije „Prva”.
Ideja je potekla od Mašana Lekića, autora emisije „Dosije”. Snimali smo krajem prošle godine, a film je premijerno prikazan u dva dela u januaru na Televiziji „Prva”. Znate, nekada se desi da uloga prosto čeka na tebe. Tako je bilo u ovom slučaju. Projekat je vrlo ozbiljan i zahteva neverovatnu organizaciju. Velik broj ljudi je radilo na tome. Svi smo bili inspirisani da napravimo dobar film. Snimanje je bilo zanimljivo i zaista sam uživao.

Kakav je osećaj biti Dušan Popov, planetarno poznat kao Džejms Bond?
Moja filozofija kao glumca jeste da uloga ne može biti teška, već samo fizički naporna. Dušan Popov je bio neverovatna ličnost, i samo istraživanje lika mi je bilo uzbudljivo. Da bismo bili uverljivi, moramo dobro pripremiti ulogu. Svaki minut proveden na tekstu, u ulozi se uvek vidi. To publika primeti. Postoje različite vrste glumaca. Ja sam od onih koji vole zanatski da pripreme ulogu. Tek posle toga dolazi do izražaja naša individualnost, po čemu se glumci razlikuju.

Bili ste angažovani na filmskom prvencu Đorđa Balaševića „Kao rani mraz”. Kakvo iskustvo nosite sa tog snimanja, s obzirom na to da ste glumili sa suprugom Evgenijom Eškinom?
Potpuno sudbinski je došlo do te saradnje. Sreo sam poznanika u Beogradu koji je radio kasting za taj film. Rekao mi je da su našli glumicu za ulogu ruske knjeginje, izvesnu Evgeniju, ali da ne znaju kako da dođu do nje. Rekao sam da je poznajem, ne otkrivajući da je to moja supruga, i da ću je lično dovesti na kasting. Na kastingu je dobila probnu scenu na ruskom i tražio sam da joj pomognem jer govorim ruski. Pitali su me čime se bavim i odgovorio sam da sam vozač koji je doveo Evgeniju na kasting (smeh). Kada sam rekao da sam glumac, onda sam otkrio i da sam Evgenijin muž. Dobio sam ulogu Vase Ladačkog, a Evgenija je glumila moju suprugu. Tako su se kockice poklopile. Bilo nam je lako da prenesemo emociju na film.

I vaša priča je filmska. Kako ste se upoznali?
Evgenija je završila glumu na prestižnoj akademiji GITIS u Moskvi, u klasi profesora kod kojeg je i moja profesorka Jelena Trepetova učila. Upoznali smo se u Moskvi, prilikom posete čuvenoj akademiji. Tako je sve počelo. Došla je u Beograd, gde je naučila srpski. Trenutno radi kao slobodna umetnica i ima svoju školu glume na ruskom jeziku.

Kakvu saradnju imate sa ruskom filmskom industrijom? Da li Vam je teško da uskladite privatne i poslovne obaveze u dve države?
Imam odličnu saradnju. Prvi put sam glumio na ruskom jeziku u filmu „Rjadom bud”, reditelja Sergeja Bogodelova. Poslednji film koji sam snimao zove se „Začaran”. To je projekat njihove državne televizije, kanala „Rasija”. Tu igram ulogu vojnog specijalca. Kod njih se profesija glumca mnogo ceni. Tamo se jako lepo osećam i jedva čekam da ponovo radim. Nije mnogo teško raditi i živeti u različitim državama. Mene gluma ispunjava. Ne bih podneo da radim kancelarijski posao.

Da li Zrenjaninci imaju sluha za pozorište? Kakvo je vaše mišljenje o položaju kulture kod nas?
Da bih odgovorio na pitanje o stanju kulture u ovom gradu, morao bih tu da živim. Kultura nije samo pozorište, ona je opšta slika društva. Na globalnom nivou mi se čini da je u velikoj krizi. U Srbiji je došlo do zamene teze. Nekultura je postala kultura. Živimo u vremenu rijaliti programa. To je, nažalost, postalo parametar kulture. Pozorišta, uključujući i zrenjaninsko, su bastioni kulture, koji trenutno imaju veliku misiju, a to je da sačuvaju ono što jeste kultura.
Iva Božić

FacebookTwitter