Predstava „Zrenjanin”, Igora Štiksa, u režiji Borisa Liješevića, u izvođenju Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”, proglašena je za najbolju na 68. Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine, održanom u Zrenjaninu, od 23. do 29. aprila. Mladi glumac Dejan Karlečik, za naslovnu rolu u ovoj predstavi, nagrađen je za najbolju mušku ulogu, a mnogo pozitivnih komentara izazvala je i vest da se Dejan odrekao novčanog dela nagrade u korist lečenja jedanaestogodišnje Maše Artiko.
– Želim da menjam na bolje nešto u svom okruženju, da utičem na svest ljudi. Nije to velika svota, ali mislim da je nekom mnogo potrebnija. Ja se neću obogatiti tim novcem, a neću ni osiromašiti ako ga ne uzmem. Nažalost, deca se kod nas leče SMS-ovima, tako da ni ovaj put nije izostao apel da se pošalje 484 na broj 3030 – rekao nam je Karlečik. Publika, posebno mlađa, dolazi u Pozorište zbog vaših uloga u predstavama „Zrenjanin”, „Večera budala”, „Čovek je čovek”, „Prs’o”, „Romeo i Julija”, „Vlast”, „Ne moš’ pobeć’ od nedelje”…
– Ne dolaze samo zbog mene, jer ja sam samo jedan mali šraf u mehanizmu. Ljudi žele da u gomili kiča i šunda, prostačkih rijaliti programa, gluposti i nesreće koja nas okružuje – žele da dođu u pozorište i da podrže kulturni događaj. Zrenjaninci vole svoje pozorište i svoje glumce, to su toliko puta dokazali. Imamo dobar ansambl, ljudi to prepoznaju i podržavaju nas. Kako se „borite” sa raznolikim ulogama, ali i sa previranjima u pozorištu?
– Trudim se da se bavim svojim poslom. A što se tiče uloga… Lepota ovog poziva i jeste u tome što svakog dana, svake večeri možemo da živimo neki drugi život, da budemo neko ko je potpuni opozit od nas. Ko vas je „zarazio” glumom?
– Glavni krivac jeste NP „Toša Jovanović”, jer sam krajem osnovne škole počeo ozbiljno i često da posećujem predstave ove teatarske kuće. Prvo sam, naravno kao dete, bio redovan posetilac lutkarskih predstava, a kasnije i dramskih. Prve dramske predstave koje sam gledao bile su „Garavi sokak”, „Narodni poslanik”, „Antigona” i „Iza kulisa”. Četiri žanrovski različite, a opet svaka je nosila teatarsku estetiku koja me je ponukala da se upišem u Dramski studio za mlade, koji je vodio Miloje Buca Ivanović. Možda je on najveći krivac. Jer, radeći u Studiju sa Bucom, prvi put sam poželeo da se bavim glumom kao profesijom. Debitovali ste u zrenjaninskom Pozorištu u predstavi „Zbogom žohari”, još dok ste bili na trećoj godini Akademije u Novom Sadu, a nakon mastera ste dobili i stalni angažman. Koliko je to egzistencijalno olakšanje ali i „prepreka” da, možda, uskladite druge glumačke izazove?
– Kao u svemu, dobra organizacija je pola obavljenog posla. Pored teatra, radim i na Akademiji umetnosti kao stručni saradnik. Svaki dan mi je ispunjen radom, što mi je drago i to mi prija.
U predstavama često srećemo Vaše ime i uz odrednicu „borilačke veštine”.
– Scenske borbe, tačnije. To je predmet na kome asistiram profesoru Draganu Stojmenoviću. Da, tačno je da sam imao tri režije scenskih borbi, ali još imam o tome puno da učim i da se razvijam na tom polju. Kako ocenjujete aktuelni trenutak profesije glumac?
– Ne visokom ocenom. Nažalost, danas biti glumac nije baš pohvalno. Danas su aktuelni neki drugi „heroji”, tj. antiheroji. Neki prostaci, ljudi koji psuju, tuku se i šta sve već rade u tim rijaliti programima. Šta se promenilo u odnosu na vrednovanje glumačkog poziva kad su ga proslavili glumački bardovi, poput Branka Pleše, Petra Banićevića, Radeta Markovića…?
– Oni su bili gospoda u periodu dok su stvarali. Glumcima su danas oborene cene za snimajući dan, za honorar. Onda se znalo kolika je cena i o tome se nije diskutovalo, bilo je pitanje da li će prihvatiti ulogu. A danas malo ko bi, prihvataju se svakakve uloge samo da bi se nešto radilo, a oko honorara se pogađa kao na pijaci. I na kraju, čekaš honorar mesecima, pa ako dođe… Ali nije samo u našem poslu tako… U Narodnom pozorištu u Beogradu igrate sa Predragom Ejdusom. Kakvo je iskustvo?
– Kako sam Ejdus kaže posle svake predstave koju odigramo – on je odličan, a ja sam vrlo pristojan.
Vi i vaši vršnjaci ste deca tranzicije, rasli ste u vreme pljačkaške privatizacije, koliko ti je to iskustvo pomoglo u građenju uloge u predstavi „Zrenjanin”?
– Mi smo rasli za vreme ratova, inflacija, hiperinflacija, 5. oktobra, privatizacija… Sve to nas je obeležilo i osakatilo. Koliko god su naši roditelji pokušavali da nas zaštite, mi smo svedoci tog vremena i imamo pravo na svoje mišljenje. A predstava „Zrenjanin” je bila dobar temelj da pokažemo svoj stav o svemu tome, i svoj revolt.
