Dekadencija

Piše: Ljiljana Bailović

Opet su dani maturskih svečanosti i prijemnih ispita. Mada, nije to dobro složeno. Redosled ne valja. Kako da se punom snagom raduješ proslavi mature, kad moraš da misliš na predstojeće ispitne zadatke?
S druge strane, ko bi to izdržao da je drugačije? Kad vlada preterizam svake vrste (kao što je to sad, u ovo doba planetarne dekadencije kapitalizma) – mogu da zamislim kakav bi to dernek bio kad bi matursko slavlje došlo na kraj, kao završni spektakl i kao odušak…
Uostalom, spektakl je u samom središtu ove (potrošačke) civilizacije, pakovanje je važnije od sadržaja, glamur je utisnut u snove miliona ljudi, snobizam je redovno stanje duha, značenje se iscrpljuje u izgledu i stvari i ljudi. Da, spektakl i dekadencija uvek idu zajedno, ruku pod ruku. Zar se može zaboraviti onaj selfi Baraka Obame na sahrani Nelsona Mendele!? Hej – prvi crni predsednik Amerike i komemoracija za najpoznatijeg borca protiv aparhejda!? Ali, kakve ideje, kakvi bakrači, sve je samo spektakl. I, kao što upravo gledamo, za očitovanje najveće moći dovoljan je veliki spektakularni gest. Šta su potpisali Donald Tramp i predsednik Severne Koreje u Singapuru? To niko ne zna, ali je već epohalno! Jer su majstori, pre toga, mesecima razmenjivali poruke oko toga čije je (nuklearno) dugme veće, pa je singapurski susret, sam po sebi, došao kao spektakularni rasplet. O vođenju politike preko „Tvitera” da i ne govorim. Nepodnošljiva lakoća postojanja, što bi rekao Kundera…
Naravno da bih mogla da nastavim sa nizanjem sličnih primera na lokalnim scenama, jer se veliki svetovi preslikavaju u malim. Ponekad umesno, najčešće neumesno i farsično. Ako tako stoje stvari, ko bi onda mogao da prigovori maturantima što svoju životnu prekretnicu obznanjuju oponašajućim spektaklima, primerenim i neprimerenim? Uostalom, ko od njih bude imao sreće, živeće od spektakla, a ne od znanja, takav je scenario budućnosti.

FacebookTwitter