DR IVAN RADOJKOVIĆ, SPECIJALISTA RADIOLOGIJE I INTERNE MEDICINE, ZAMENIO BEOGRADSKI BETON ZA VOJVOĐANSKO ZELENILO

Pronašao sam mir u Banatu

Moj dolazak u Vojvodinu je posledica želje da se odmorim posle više od 30 godina napornog rada – ovim rečima počinje svoju priču dr Ivan Radojković, koji se pre sedam godina iz Beograda preselio u Konak, mesto nadomak Sečnja.
Karijeru je počeo u bolnici „Dr Dragiša Mišović”, gde je završio specijalizaciju iz radiologije 1982. godine. Posle toga je prešao na Institut Dedinje.
– Tamo sam se bavio interventnom i invazivnom medicinom. Ja sam bio jedan od dvojice u Srbiji koji su radili vaskularnu i nevaskularnu medicinu. Moj mentor i ja smo punktirali ciste, radili biopsije jetre, i to je bilo retko tada. Imali smo fantastične rezultate. Tvorci smo jedne od najboljih metoda u svetskoj kardiologiji, koja je našim odlaskom zamrla. Danas to rade Japanci sa manje ili više uspeha – rekao je dr Radojković i objasnio o čemu se zapravo radi:
-Jedna od srčanih mana je stenoza, suženje prostora između pretkomora i komora. To je strašno teško oboljenje, teško se operiše i veliki su rizici, pa i smrtnost. Kateterima smo kroz prepone ulazili u srce, i posle zahvata pacijent je mogao da ide kući bez mitralne mane.
Kako kaže, svetski kardiolozi su dolazili kod njegovog mentora i njega da uče od njih. Dolazili su mnogi, čija su imena pisala na knjigama iz kojih su učili, da uče od njih.

DO KANADE I NAZAD
Kada je 1993. godine došlo do smene na čelu Instituta, dr Radojković je otišao u Kanadu. Veli da je klinika ubrzo postala „kao i svaka druga u Evropi”.
– Dobio sam posao u zapadno-severnom delu te zemlje. Severnije nije bilo ljudi. Ali je bolnica bila uređena kao da je u Njujorku. Tamošnji šef me je pitao šta znam da radim. Tada sam imao specijalizaciju iz radiolgije, i bio sam internista, ali bez položenog ispita iz kardiologije. Kao i svaki naivni, mladi čovek, počeo sam da pričam šta sve znam. Savet: ako vas ikad put navede u inostranstvo i pitaju vas šta znate da radite, recite da vi praktično ne znate mnogo, ali ste potpuno spremni da učite. Jer kada je šef progovorio, a bio je dovoljno pošten da prizna, rekao je samo jednu reč: overqualified (prekvalifikovan, prevod sa engleskog). Bila je opcija da položim jedan specijalni, skup ispit, ali sam rešio da zaradim za te tri godine, koliko bez njega mogu da radim, tri miliona dolara, potrošim u Americi pola miliona, a sa dva i po se vratim u moju Srbiju – priseća se specijalista.

GODINE ISKUSTVA
Sa ženom i ćerkom se vratio u Jugoslaviju 1997. godine, s tim da su se njih dve vratile ponovo u „obećanu zemlju” da ćerka Jana završi srednju školu. Međutim, završila je i Drugu beogradsku gimnaziju i američku školu. Medicinski fakultet završila je u Beogradu.
Vratio se u Beograd i postao zamenik ministra za zdravstvo. Ministarka Nada Kostić je ubrzo postala direktorka bolnice „Dr Dragiša Mišović”, a dr Ivana Radojkovića je uzela za pomoćnika za medicinske poslove, a posle dve-tri godine je postao gradski sekretar za zdravstvo u Beogradu.
– Voditi zdravstvo u Beogradu je neuporedivo odgovornije od ministarstva, jer je većina kapaciteta smeštena u Gradu Beogradu. Možda u republičkom ministarstvu možete lakše da se obogatite – kratko komentariše.
Radio je i u Kliničko-bolničkom centru Zemun pet godina. Susreo se, kaže, sa istim stvarima koje nije mogao da gleda: partijski kadrovi. Veli da nije mogao da trpi da neko sa manje znanja i veština govori sa njim kao sa nekim ko je manje vredan. Tako je jednog dana u lovu, koji mu je velika ljubav, pozvan na zabavu na kojoj je bila tadašnja direktorka Doma zdravlja u Sečnju i pozvala ga da radi u toj zdravstvenoj instituciji.
– Spomenuo sam ženi da želim da radim tu. Hteo sam da pomognem kraju koji je zaostajao za Beogradom. U roku od mesec dana je i supruga počela da radi u svojoj struci kao profesorka engleskog jezika. Kupili smo kuću u kojoj sad živimo i tada je počeo sasvim drugačiji život u odnosu na koji sam navikao u Beogradu. Tamo sam trošio po pola sata na oblačenje, mnogo novca za garderobu, a sada se ne sećam kada sam poslednji put vezao kravatu – smeje se lekar specijalista, od pre tri godine penzionisan.
U kući je otvorio privatnu ordinaciju. Kaže da je to posledica njegovog odbijanja da prestane da se bavi medicinom. i to isključivo iz ljubavi prema struci.
– Ja i danas kupujem knjige i učim kao da sam đak. I naučio sam da skoro ništa ne znam. Oni koji misle da znaju sve, u potpunom su mraku – zaključio je dr Radojković.

STRES NEIZBEŽAN
– Ljudi misle da smo mi bezosećajni – možda jesmo u određenom broju – ali da nismo, mi bismo umrli na poslu. Nekoliko puta sam mislio da imam infarkt na poslu, jer je doktorski posao veoma stresan – napominje radiolog u penziji.

LjUBITELj SPORTOVA I BRZINE
Dr Ivan Radojković je često skijao, trenirao razne sportove, pa čak vozio i trkačka kola. Otac mu je jednom skrenuo pažnju da takav način života vodi u pogibiju i od tada je prestao da se trka.

8-1b-dr-radojkovic

Suzana Kokavski

FacebookTwitter