– Mnogi slučajevi pokazuju nemoć da se u prevratničkim vremenima vidi čovek između heroja i izdajnika – kaže poznati pravnik, autor knjige „Spisi i ljudi“
Odavno više nema kuće u Ulici Cara Dušana 10, gde je dr Imre Varadi 1893. godine osnovao advokatsku kancelariju. Srušena je prilikom gradnje magistrale. Pre godinu dana ugašena je i sama kancelarija, koja je tokom stotinu i više godina preživela više država, režima i zvaničnih jezika. Pre tri godine, u porodičnoj kući u Slovačkoj ulici, u svojoj stotoj godini upokojila se i Zorka Varadi, ćerka poznatog geometra Paje Pina i majka akademika dr Tibora Varadija, profesora nekoliko evropskih i američkih univerziteta i zastupnika naše zemlje pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu od 2001. do 2008. godine.
Pravnik koji je 1970. doktorirao na Harvardu kaže da nešto ipak ostaje – zrenjanainskom Narodnom muzeju on je ustupio predmete i knjige iz kancelarije, i u ovoj ustanovi uskoro biti formirana spomen-soba.
Profesor Varadi bio je sa svojim sugrađanima i u petak, 9. oktobra, kada je u Narodnom muzeju čitaocima predstavljena njegova knjiga „Spisi i ljudi; priče iz advokatske arhive“. Zbirka dokumentarnih zapisa koju je sa mađarskog preveo Arpad Vicko sadrži dvadesetak priča napisanih na osnovu arhivske građe iz advokatske kancelarije Tiborov dede i oca – Imrea i Jožefa Varadija.
– Pre nekoliko godina – kaže naš sagovornik – počeo sam malo da istražujem stvari u našoj kući i našao sam jedan ključ od klizaljki. Nisam siguran da će danas svako znati šta je „ključ od sličuga“. Nekada, krajem pedesetih godina, imati posebnu cipelu sa klizaljkom bio je neverovatan luksuz. Zato su postojale klizaljke koje su se naročitim ključem pričvršćivale za cipele. Klizalište je bilo pored Regate, ali meni je bilo bliže ono na barama u blizini Ulice Cara Dušana, preko puta Slovačke crkve. Danas vidim da tamo nema više bara, a nema više ni onakvih zima. Nema više ni starih sličuga. Dakle, stvari nestaju i treba ih nekako sačuvati od zaborava. Uvek sam znao da postoji ta arhiva, ali nisam imao vremena, niti dovoljno motivacije da je istražim. Onda je ta motivacija odjednom postala jako važna u mom životu. Nisu to stvari koje bi u nečemu „opovrgle“ istoriju. Ali ti „prilozi istoriji privatnog života“ itekako su važni.
Varadi kaže da je od oko tridesetak hiljada spisa iz dedine i očeve arhive, uspeo da pregleda oko devet hiljada.
– Mnogi slučajevi pokazuju nemoć da se u vremenima prevrata vidi čovek između heroja i izdajnika. Vidim i to da se kroz istoriju ponavljaju isti obrasci ponašanja. Na primer, moj deda 1912. godine brani neke Srbe koji su optuženi za podrivanje poretka i raspirivanje mržnje zato što su u hotelu u kafani „Korona“ (gde je danas Gradska biblioteka) pevali sprske pesme i nazdravljali kralju Petru. Optuženi se brane tako što priznaju da su nazdravljali Petru, ali da to nije bio kralj nego neki Pera iz njihovog društva. Na kraju, deda je uspeo da ih odbrani i presuda je bila oslobađajuća. A onda, 1946, neki Mađari u Novoj Crnji pevaju neku pesmu i javlja se potpuno ista vrsta problema – ovog puta se pred sudom vodi rasprava o tome da li su oni pevali pesmu o Hortiju ili jednu raniju verziju iste melodije u kojoj neka devojka nekim tesarima poklanja nešto u kecelji. Dakle, potpuno ista vrsta problema pred sudovima, a iste su i argumentacije.
Iz arhive se vidi da je u prevratničkim vremenima bilo i puno slučajeva lažnih razvoda.
– Našao sam – kaže Varadi – stotinak predmeta o tome. Oni se najpre masovno pojavljuju za vreme nemačke okupacije, kada se uglavnom od muževa Jevreja razvode žene. Pretpostavljam da je postojao i određen broj stvarnih razvoda, kada su se žene hrišćanke zaista uplašile i ne baš junački pobegle od muževa. Ali bilo je i situacija kada je to bila jedna mala porodična „zavera protiv istorije“. Obično se kao razlog uzimao član 85 tadašnjeg zakona, po kojem, ako je neko osuđen na pet ili više godina zatvora, to automatski znači razvod braka. Dakle, ako je muž Jevrej, to je značilo isto što i pet ili više godina zatvora. Uzged, posle rata, kada dolazi do masovnih lažnih razvoda od muževa Nemaca, opet se kao razlog uzimao famozni član 85.
Neobičan je slučaj u kojem supruga, čiji je muž Jevrejin odveden od kuće i verovatno završio u logoru smrti, traži izdržavanje za sebe i dete.
– U prvi mah – veli naš sagovornik – zapitao sam se kako je moguće da neko traži izdržavanje, a čovek je odveden na gubilište. Ali tek posle shvatam da je koreografija savim drugačija. U toku rasprave, u sporu se pojavljuju nemački fašistički organi, takozvani Ured za Jevreje, i to na strani muža Jevreja protiv žene Nemice. Zašto? Zato što je muževljeva imovina već konfiskovana. Prema tome, ako bi se dosudilo izdržavanje, onda bi se smanjila imovina koju već drže nemački okupatori.
Pored autora, o knjizi „Spisi i ljudi“ na promociji u Narodnom muzeju govorili su književnik Ivan Ivanji, direktorka izdavačke kuće „Akademska knjiga“ Bora Babić i direktor Narodnog muzeja Vidak Vuković. Iako u penziji, dr Tibor Varadi je profesor emeritus Univerziteta „Emori“ u Atlanti (SAD) i Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti. Pre nekoliko meseci objavljeno je šesto izdanje njegovog američkog udžbenika za međunarodnu trgovinsku arbitražu.
BRANILAC INTERNIRACA
Varadijevi su u Banatu uvek bili poznati kao „narodni advokati“, koji se ne libe da se zauzmu za stvar običnog, malog čoveka. Osnivač kancelarije dr Imre Varadi, nekada poslanik Ugarskog parlamenta a kasnije senator Kraljevine Jugoslavije, poduhvatio se leta 1914. godine nimalo zahvalnog posla da, u vremenu proključale zle krvi, pred sudom brani desetak prvaka srpske nacionalne zajednice u Velikom Bečkereku, kojima je pretila internacija zbog optužbe za veleizdaju. Među optuženima su bile i njegove kolege pravnici dr Emil Gavrila i dr Slavko Županski, koji je 1918. postao predsednik prvog Srpskog narodnog veća u Vojvodini. Kao dosledni zaštitnik prava interniraca, dr Imre Varadi se u razdoblju između dva svetska rata pominje u brojnim spomenicama.
Prisećajući se dana kada je i sam, 1962. godine, neko vreme bio advokatski pripravnik u kancelariji svog oca Jožefa, Tibor kaže:
– Postalo mi je očigledno da se klijent može birati, može se i odbiti, ali ako se prihvati da se neko zastupa, onda se to može činiti samo lojalno i sa punom posvećenošću. Da li je advokat dobar ili loš, vredan ili manje vredan, pokazuje se upravo kroz zastupanje stranaka. Od oca, koji je u Zrenjaninu bio advokat četrdeset godina, naučio sam da i unutar prava postoji izuzetno širok prostor za razmišljanje, za traženje argumenata i pravde.
„TEŠKE PRAVNE POSLEDICE“
– Zanimljiv je jedan slučaj iz 1962. godine, kada sam nekoliko meseci bio pripravnik u očevoj kancelariji – priča Tibor. – Došao je neko ko je stanovao negde prema Melencima. Sećam se imena, ali ne i prezimena, koje ne bih naveo i da ga se sećam. Hteo je da razgovara sa mnom nasamo. Tata nije bio u kancelariji, pa sam zamolio pisara Getla da izađe i potraži neke spise u drugoj prostoriji. Čovek mi je ispričao jedan dosta težak događaj – probudio se u sred noći, a žena nije bila kraj njega. Potražio ju je u kuhinji, ali nije bila ni tamo. Pronašao ju je u dvorištu, u slami sa komšijom. Rekao sam mu da bračno neverstvo svakako jeste razlog za razvod. Ali zapitao sam se – šta ako ona to porekne? Onda će to biti samo reč protiv reči. Međutim, čovek mi je rekao – „Ali gospodine doktore (iako tada nisam bio doktor), „ja neću da se razvedem“. Iznenađen, zapitao sam ga – šta biste onda hteli? Rekao mi je da želi da njegovoj supruzi zabranim da to ponovo radi. Bio sam zaprepašćen i rekao sam mu da to ne ide. „Ali vi ste pravnik“, rekao mi je, „vi to možete“. Video sam da on ima veoma visoku predstavu o pravu, a mene je bilo malo stid da kažem kako pravo ima svojih granica. Međutim, on je insistirao. Naposletku sam rekao da ću probati nešto da učinim, ali bez nadoknade. Napisao sam, naime, gospođi pismo u kojem sam naveo da smo došli do saznanja da je ona tog i tog datuma, na toj i toj adresi, izvršila neverstvo i da će je, ako se to još jednom ponovi, pogoditi „teške pravne posledice“. Jasno je da jedino razvod braka može biti ta „teška pravna posledica“, ali nadao sam se da ona to možda ne zna. Sve se dobro završilo. Posle mesec dana čovek se pojavio sa flašom lepe rakije. Rekao mi je – „Alal vera, supruga mi se promenila“. Eto, to je bio moj prvi advokatski uspeh.
Zagonetka starog ključa za sličuge
