Srbiji je potreban razgovor, uz spremnost i da se govori i da se sluša – kaže ugledni lekar, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti
Izložbu „Beogradski atlas Jovana Cvijića” otvorio je nedavno u salonu zrenjaninskog Narodnog muzeja akademik dr Vladimir S. Kostić, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), lekar specijalista neurolog, redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu. Rekli ste da je ova izložba podjednako značajna, ako ne i značajnija od one u Beogradu. Zašto?
SANU ima zadatak čije je prostorno odredište mnogo šire od jedne zgrade u Knez Mihajlovoj ulici u Beogradu ili samog Beograda, koji je, da se odmah odredim, za mene najznačajniji i – rizikujući optužbe za subjektivnost – najlepši grad. Međutim, poruke koje želimo da šaljemo neće imati veliki domet ako ne izgradimo mrežu dvosmernih komunikacija. Beograd je naše istorijsko ishodište, tu se održava najveći deo naših aktivnosti, ali te aktivnosti treba da krenu u pohode po celoj zemlji, da bi bile prihvatljive i dorečene. Jedna od ideja jeste da izložba likovnih umetnika SANU sa oko 50 reprezentativnih umetničkih dela, ove godine, na 175. godišnjicu, krene na višegodišnji put po Srbiji. Nadam se da će u dogledno vreme i građani Zrenjanina imati prilike da daju mišljenje o dometima ove putujuće postavke. Zašto baš oni? Pa, onaj ko u vašem gradu samo povremeno obiđe muzej u kojem je postavljena izložba o Jovanu Cvijiću, u prednosti je, čega možda i nije svestan – da samo gledajući sjajne eksponate i slike u stalnoj postavci muzeja stiče i nehotice rafiniranost i osećaj, sluh za značaj kulturne sredine i tradicije vašeg grada, pa i šire. Šta je najvrednije što je Cvijić ostavio Srbiji, Evropi, svetu?
Bilo bi užasno pretenciozno da ja pravim neku hijerarhiju njegovih doprinosa kao naučnika, osnivača niza značajnih ustanova, rektora Univerziteta i predsednika SANU. Pomalo se osećate inferiornim kada sagledate šta je sve stigao da uradi za 62 godine života. Međutim, ako bih nešto izdvojio, to je njegova sposobnost da, potpuno svestan svojih korena i pripadanja, komunicira sa svetom, sa Evropom, u jednom teškom vremenu, bez straha koji se kreira iz osećaja inferiornosti, i bez primitivnog insistiranja da smo zbog nečega bolji i veći nego što jesmo (bojim se da se ovakvo preterivanje isto zasniva na osećaju inferiornosti). Hodajući ili jašući našim planinama tokom svojih istraživačkih putovanja ili primajući počasni doktorat u Sorboni, čini se da je nepromenjeno ostao Jovan Cvijić, svestan svog identiteta i integriteta, usmeren na ono što je mislio da je dužan da ostvari. Kada smo organizovali naučnu konferenciju u SANU 2015. godine, bili smo i sami iznenađeni ugledom koji još uvek uživa kod kolega sa evropskih univerziteta i instituta. Kažete da, nažalost, niste znali da u Zrenjaninu postoji i uspešno radi ovakav Muzej, sa ovakvim entuzijazmom, i da ste ovde naučili koliko mi svi jedni o drugima malo znamo, kao što smo malo znali o jednom Jovanu Cvijiću…
Naravno, ovo što ću reći delovaće kao kurtoazija retkog namernika. Ali, nije! Naučen sam da poštujem napor, da se divim talentu, jer je, kako je govorio pokojni Dobrica Ćosić, talenat posebno redak. Dolazak u Zrenjanin me je, u mom neznanju, suočio sa sjajnim muzejom na sjajnom mestu, sa zaposlenima čiji su pogledi užareni jer iskreno veruju u to što rade. I umesto da ja donosim poruke, imao sam priliku da u Zrenjaninu učim od drugih, čak i po pitanjima koja sam morao da znam. U Beograd sam se vratio bogatiji i nasmejaniji nego kad sam krenuo, i to nije bilo zbog dudovače koju su mi domaćini ponudili, i koju sam, takođe, prvi put pio. Imali ste neprijatnosti zbog određenih izjava o važnim državnim pitanjima… To se kosi sa licemerjem koji sve više zahvata Srbiju, a od čega nije imun ni savremeni svet.
U kontinuitetu sa prethodnim odgovorom, ali i zbog godina koje imam, nemam drugog izbora nego da govorim ono što mislim, ne tvrdeći da sam isključivo ja u posedu istine. Najvažnije što sam, istina sa nedovoljnim uspehom, naučio od svoga oca, jeste da slušam sagovornike i njihova mišljenja. Da se ne ponavljam, Srbiji je potreban razgovor, uz spremnost i da se govori i da se sluša. Šta ste izgubili a šta dobili od kada ste na čelu SANU?
Izgubio sam mir lekara i istraživača, kontrolu sopstvenog vremena… Dobio sam šansu da na kraju ovog četvorogodišnjeg puta ipak mogu da kažem da sam pokušao i vratio neki deo svog duga. Koliko – to ne smem da predviđam. Jer, moj život u ovoj zemlji nije, kao život moga oca, bio život odricanja i mučnog probijanja – ja sam mnogo toga dobio bez svoje zasluge. Zbog toga sam valjda i dužan.BRANKA JAJIĆ
