DR VLADIMIR VASILjEV, KONSULTANT ZA JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO

Model efikasnijeg i boljeg poslovanja
Zrenjaninac Vladimir Vasiljev je među prvima u Srbiji doktorirao na temu javnog-privatnog partnertsva (JPP), na Fakultetu političkih nauka u Beogradu prošle godine. Za godinu dana održao je devet stručnih seminara, poslednja četiri u Savezu javnih tužilaca Srbije u okviru edukacije tužilaštva o zloupotrebama u trošenju javnih sredstava. Sa konsultantom za JPP razgovaramo o značaju ovog modela i zbog čega to izaziva podozrenje kod građana.
Da li buduća fabrika vode predstavlja model JPP? Kakve koristi od toga imaju grad, korisnici i investitori?
– Posao u vezi sa izgradnjom fabrike vode nije JPP, već javna nabavka za usluge, te o tome nemam saznanja, niti sam bio uključen u savetodavnom smislu, pa ne mogu da komentarišem tu temu. Činjenica je da je model JPP u vodosnabdevanju veoma zastupljen u svetu. Uglavnom je reč o BOT ili lizing ugovorima gde se usluge proizvodnje, upravljanja i održavanja poveravaju privatnim firmama koje preuzimaju radnike javnog komunalnog preduzeća, dobijaju zadate standarde usluge i cenu vode od strane javnog sektora, čime se štiti javni interes. Profit privatnog partnera je u uštedama u poslovanju – sanaciji gubitaka vode u mreži i efikasnijem poslovanju.
Kakvo partnerstvo želi Gradska toplana?
– Toplana od 2008. godine duguje „Srbijagasu”. To se desilo zbog drastičnog poskupljenja gasa od 60 odsto, koje nije pratilo adekvatno povećanje cene grejanja. Ideja JPP projekta jeste izlaz iz te situacije, tako što bi se privatnom partneru ustupila na upravljanje delatnost snabdevanja i distribucije prirodnim gasom, kao i toplotnom energijom. Privatni partner bi bio u obavezi da isplati dugovanja „Srbijagasu” i da redovno isplaćuje koncesionu naknadu osnivaču. Efikasnijim poslovanjem ostvario bi profit i uslove za podizanje kvaliteta daljinskog grejanja i snabdevanja gasom, uz niže cene prirodnog gasa i toplotne energije. Na kraju ugovornog perioda Toplana bi se vratila gradu na upravljanje u stanju jednakom ili boljem od onog na početku ugovora i bez duga. Da li će ideja biti realizovana, pokazaće vreme. Trenutna situacija je neodrživa za Toplanu i korisnike daljinskog grejanja.
U kojim oblastima bi se JPP moglo još primeniti u Zrenjaninu?
– Zrenjanin može da reši bar 10 komunalnih ili infrastrukturnih problema putem JPP. Projekte za koje nema novca, realizovao bi privatni kapital, a budžet bi bio u plusu za trošak poslovanja JKP, koji bi preuzeli privatni partneri. Ušteda u budžetu bi mogla da se uloži u socijalnu zaštitu i razvoj javnih dobara, dok bi sadašnji gubitaši postali profitabilna preduzeća, ne bi bili na teretu poreskih obveznika, koji bi dobili bolje usluge za istu ili razumno višu cenu.
Zašto javnost sumnja u ovaj model partnerstva, kao i u Zakon o JPP i koncesijama?
– Javnost u Srbiji sumnja u sve, jer iskustvo o dobrim namerama i odgovornosti nosilaca vlasti poslednjih decenija nije pozitivno. Zakon o JPP postoji pet godina, ali nijedno JPP nije realizovano. To govori da je svaka vlast iznad Zakona, jer radi za lični interes, a ne javni, bez bojazni od odgovornosti pred Zakonom. Privatni kapital teško dolazi u takvo poslovno okruženje jer traži pravnu državu i slobodno tržište. U Srbiji je sve obrnuto, zato kapital ne dolazi sam, već jedino ako mu se „debelo” plati iz džepa svih građana. Tu je narod na kolektivnom gubitku, a profitiraju pojedinci sa obe strane državne kase.
I. ISAKOV

 

FacebookTwitter