Uvek sam se pitao zašto smo zaboravili te naše lepe žene gradske, naše profesore, lekare, a i naše marginalce. Želeo sam da se oduprem zaboravu – kaže autor knjige „Zrenjaninski amarkord”
Setom obojena prisećanja na susrete sa glumcem Ivanom Jagodićem Krampijem, rukometašicom Galinom Guzijan, slikarom Tiborom Benceom i članovima rok sastava „Omege”, samo su neke od storija u knjizi Dragana Pavlova Zečevića „Zrenjaninski amarkord”. Objavljena kao zajedničko izdanje Gradske biblioteke i Kulturnog centra, ova neobična publikacija sadrži više stotina fotografija gradskih heroja i heroina šezdesetih. Nižu se u njoj zgode i nezgode sa marginalcima poput legendarnog Ludog Miloša i Egona Fišera, neobične priče Aleksandra Šace Tornjanskog, Lajoša Englera Lale i članova šampionske košarkaške ekipe „Proletera”…
Sa autorom osobene knjige -albuma razgovaramo o „apostolima urbanog Zrenjanina”, detinjstvu, prijateljima i davnašnjim druženjima. Mnogi sugrađani pamte vas po markantnom baritonu i nostalgičnim pričama koje ste devet godina ispredali u radijskoj emisiji „Ponekad nedeljom” Miće Fleša…
– Da, počeli smo još na Radio Kojotu, a posle smo prešli na Radio Zrenjanin. Svake tri nedelje pričao sam po jednu priču. Zahvalan sam Mići Jankoviću Flešu što mi je otvorio ta vrata. A onda, pre nekih šest godina, izdavač i kulturni delatnik Milan Bjelogrlić jednostavno me je naterao da te priče zapišem i objavim u knjizi. On je napisao predgovor, a autor pogovora bio je beogradski književnik Dragan Aleksić, koji je zajedno sa mnom i Filipom Davidom studirao na katedri za jugoslovensku i svetsku književnost. Zbirku priča „Ponekad nedeljom” objavila je izdavačka kuća „Art-projekt” Ivana Danikova. Tiraž prvog izdanja bio je osam stotina komada. Posle toga je došla knjiga „Tri čudna putovanja”, i onda sam naglo ostario. Kako to mislite?
– Pa tako, ne stari se polako. Čovek ostari odjednom, preko noći. Kao što se meni desilo prošle godine, za vreme velikih vrućina. Ja sam onda ostario. Shvativši to, počeo sam da prikupljam materijal za knjigu-album o nezaboravnim likovima naše generacije. Nazvao sam je „Zrenjaninski amarkord”, po Felinijevom filmu. Radio sam dosta dugo na njoj, a onda sam počeo da brkam foldere i da nehotice brišem fajlove. Sve je zapelo. Tada je priskočila u pomoć moja supruga Ljilja, koja je ceo posao oko pripreme knjige za štampu iznela do kraja, zajedno sa Nenadom Dajićem iz Biblioteke. Zahvaljujući njoj, knjiga je ugledala svetlost dana. Ljudi vas opisuju kao „banatskog gorštaka” ili „panonskog hajlendera”. Otkuda to?
– Znaš kako, ja nisam Lala, ali sam Banaćanin sto posto, i to Zrenjaninac. Mati mi je Hercegovka, od Vujovića. Ona je ostala bez roditelja u metežu Prvog svetskog rata. Onda se pojavio jedan plemeniti Lala, deda Dušan Cvejanov, birtaš i kabaničar, koji nije imao dece, a želeo je da usvoji dve devojčice, i to „brđanke”. Tako mu država pošalje moju majku i neku tetka Daru iz Bosne. Otac Pavle bio je rodom Banijac, iz sela Slovinci, a njegov otac doselio se tamo sa braćom iz Crne Gore, iz okoline Berana. Kako je vaš otac dospeo u Banat?
– On je pre rata otišao u Požarevac da uči trgovački zanat. Tamo je igrao fudbal za „Mladi radnik”, pa je tako jednom na Ljubičevskim igrama gostovao „Borac” iz Petrovgrada. Dao je gol, pa ga je trener „Borca”, neki čika Miluška, pozvao da dođe u Zrenjanin. Radio je u glavnoj ulici, u trgovini Žarka Tripšina. Tu je upoznao mamu. Ali pred rat je napravio dosta čudnu odluku – prodao je sve i vratio se u rodnu Baniju, ne znajući šta ga čeka. Kupio je kuću sa kafanom i prodavnicom. Taman je započeo posao, a usledili su progoni. U Beograd smo majka i ja došli 1943. godine kao izgnanici, takozvanim „srpskim vozom”, koji je kupio ljude od Siska, Capraga, Psunja i drugih mesta i prebacivao ih do Zemuna. Otac je kasnije bio direktor „Centrobanata” u Zrenjaninu… Putovali ste više puta u Britaniju, zahvaljujući jednoj neobičnoj okolnosti…
– Neposredno posle rata moja strina na Baniji rodi sina Dragoljuba. Majka je zbog nečeg jako insistirala da idemo da ga vidimo. U tom vreme tek što je bio probijen Sremski front. Išli smo peške do Novske do Slovinaca. Tamo smo usvojili Dragoljuba i poveli ga nazad za Beograd. Tako sam od brata od strica dobio rođenog brata, koji je kasnije završio za električara i odselio se u Vest Bromvič u Engleskoj. Upravo sam se ovih dana čuo sa njim. Kaže da je glasao za „Bregzit”. Naposletku, otkud inspiracija za knjigu o apostolima urbanog Zrenjanina?
– Radio sam dugo godina kao šef prodaje u Fabrici koža „Toza”. Mnogo sam putovao i mnogo sam se družio sa ljudima, a posle odlaska u penziju na raspolaganju sam imao više vremena za pisanje. I tako, uspeo sam da „pohvatam” neke priče. Uvek sam se pitao zašto smo zaboravili te naše prijatelje, te lepe žene, profesore, lekare, muzičare, glumce, a i naše marginalce. Želeo sam da se oduprem zaboravu. Voleo bih da ova knjiga bude samo prvi deo, da moji sugrađani nastave sa pisanjem „Amarkorda”.
VITA REBRA I SVETLI OBRAZ
– Posle rata nekoliko godina živeli smo u Miletićevoj ulici. U komšiluku je bio i moj drugar i vršnjak, kasnije poznati sociolog Nebojša Popov Boca. Ja sam u početku imao malo drugačiji naglasak, pa su me malo gnjavili zbog toga. Jednom mi je neko od derana zapeo nogu, ne sećam se da li Popov ili Radojica Mađarev Gica. Uglavnom, neko od tih debljih i jačih. Malo sam se ugruvao, ali odjednom se tu stvorio Duško Topalov Palac, kasnije poznati novinar. Rekao mi je da ne brinem, da će me on ubuduće braniti. Topalov nije bio naročito jak, ali imao je malu i vlažnu ruku. Mogao je dobro da opauči. A držao se pravila: „Ne udaraj u svetla obraza, no u vita rebra”. Zanimljivo, tome me je kasnije, za vreme studija, učio i Dada Cerović, koji je studirao DIF u Beogradu, a kasnije postao vođa đenovske mafije.
