DRAGAN VELIKIĆ, DVOSTRUKI DOBITNIK NINOVE NAGRADE, GOST ZRENjANINSKE BIBLIOTEKE

Ništa ne opstaje ukoliko nema vrednost
Dragan Velikić (1953) autor je koji podjednako uzbuđuje i čitaoce, i kritičare. Rođen u Beogradu, odrastao u Puli, u rodnom gradu diplomirao opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu, od juna 2005. do novembra 2009. ambasador Srbije u Austriji, pisao kolumne za „NIN”, „Vreme”, „Danas”, „Reporter”, „Status”.
Dobitnik NIN-ove nagrade za „Ruski prozor” i „Islednika”, te mnogih prestižnih nagrada, gostuje 14. marta u Narodnoj biblioteci „Žarko Zrenjanin”. U susret gostovanju a „posle 40 i kusur intervjua” kada je pisac odlučio, kako kaže, da spusti roletne, „Zrenjanin” skoro da ostade bez odgovora i pre nego što su laureatu upućena pitanja. Na sreću, roletne su razređene a mogućnost otvorena…

Nakon što sam pročitala „Islednika” mogu da razumem kakva je osećaj „prazna kanta”. Naši i vaši čitaoci, verujem, zaslužuju odgovor…
Naravno da zaslužuju, zato i razgovaramo.

Ako je istina da pisac celoga života zapravo piše jednu knjigu, da li je tačno i da uvek piše svoju sopstvenu biografiju? U „Isledniku” ste glavnom liku dali i svoje ime.
To je, ipak, floskula, da pisac piše jednu te istu knjigu. Jeste, pravog pisca uvek možete prepoznati po stilu, po disanju reči, ritmu, ali kod pisca koji ima ne samo šta da kaže, nego to „šta” zna i da iskaže podjednako je važno i ono „kako”. Dakle, uvek su to različite knjige prepoznatljivog duha i daha. A to što sam u „Isledniku” dao glavnom junaku vlastito ime jeste stvar postupka. Na taj način sam se, verujem, još više približio čitaocu, učinio svoj svet delimično i njegovim svetom.

Ostaje li, i posle ispovesti, i ona verzija životne priče koja se nikada nikome ne ispoveda (iz „Zlatnog runa” Borislava Pekića…)?
„Islednik” nisu ni memoari, ni ispovest, već roman. Dakle, iako likovi imaju svoje uzorke u stvarnosti, oni su, ipak, fikcija. Izmišljanje nije laganje. Napor da se iskaže ono najdublje što muči i provocira za posledicu ima moćne forme koje su mnogim čitaocima bliske, kao da su ih sami stvorili.

Vaši gradovi su Beograd, Pula, Budimpešta, Beč… Beograd, u kome ste dobili „najvažnije znakove pored puta”, glavni je junak Vaše sledeće knjige koju, kako ste ste najavili, počinjete da pišete u maju. I more ima posebno mesto u Vašem životu. A vozovi su opsesija Vašeg detinjstva…
Planovi su jedno, a stvarnost nešto sasvim drugo. Teško da pre leta mogu početi novi roman. Ne žalim se, svaki pisac, ili barem većina pisaca priželjkuje da sretne svoje čitaoce. Više od tri decenije intenzivno učestvujem na knjiženvim večerima, ne samo u Srbiji, već i u inostranstvu, ali ono što me najviše troši su intervjui. Nisam političar pa ponavljam jedno te isto u nedogled.

A ko su Vaši pisci?
To se menja sa godinama. Isuviše je mnogo pisaca na mom ličnom Parnasu svetske literature, međutim, pomenuću samo one koji su oduvek tu: Kavafi, Bulgakov, Andrić…

Kada ste, konačno, znali da ćete biti pisac…
Kada sam napisao svoj prvi roman „Via Pula”.

Podržali ste Sinišu Kovačevića koji kaže da budžet za kulturu nije mali, već uvredljiv. Biljka literature, na sreću, raste i cveta!
Baš tako.

Više verujete u evoluciju nego u revoluciju, ali se, na svoj način, ne mirite sa stanjem stvari. Rekli ste da su Srbiju bombardovali da bi je „standardizovali”. Sve zavisi od nas samih, i sreća, naravno.
Čitavog života sledim neke principe. Drugačije ne mogu da zamislim život. Dakle, meni je to tako normalno. Sve što se u javnom životu čini, ostavlja trag. Ne odustajem, eto.

Foliranti, zahvaljujući „dobroj kombinaciji”, izleću u prvi plan, sa literaturom je drugačije?
Ništa ne može na duže vreme da opstane ukoliko nema vrednost. Dakle, politizacija je oduvek bila na ovim našim prostorima. I šta? Da nisu preživeli oni umetnici i njihova dela koja su giljala neko vreme zahvaljujući protezi politike? Nisu. Možete ništa upakovati u zlato, ali na duže staze ne vredi. Kad tad sve dođe na svoje mesto.

Vaš savet onima koji počinju da pišu.
Da nikako ne pokušavaju da pronađu dobitnu kombinaciju. Toga nema, zapravo nema ukoliko ga traže. Jedino je važno raditi na sebi, ne obazirati se, ne baviti se isuviše drugima. Obrađivati svoj vrt, kako je rekao Volter.
Branka Jajić

FacebookTwitter