Do sada se više puta pokazalo da je Vučić – majstor za dramsku situaciju. Dok si rek‘o piksla, on napravi ram u kome svaki događaj može izgledati kao apokalipsa koja će se njemu sručiti na glavu, ako ne preduzme maksimalne napore u pravom smeru. Ali on, koji vredno radi 25 sati dnevno, uvek je spreman i oran da preduzme sve te maksimalne napore, i uvek mu pođe za rukom da tu apokalipsu pretvori u pobedu. Takav je to mehanizam vladanja…
I sad je, eto, malo te apokalipse posolio tokom predizborne kampanje, tvrdeći kako je na samoj ivici da izgubi, te da će se rascepkana, a malo i posvađana opozicija brzo udružiti, e da bi ga srušila. A kad su glasačka mesta zatvorena, on je, još-se-ne-zna-zašto, ali možda će se pokazati, svoju više nego uverljivu pobedu, lako i odlučno, opet pretvorio u dramu, zahtevajući da se prebrojava malo pomnije, dok se ne prebroji kako treba. Pa se prebrojavalo, i glasalo, još deset dana. Izgleda, takav je to mehanizam pobeđivanja: pobeda nije pobeda, ako nije dramatična, nikad se ne zna zašto to ne bi bilo dobro…
I, na kraju su, ipak, takoreći svi pobedili. Vučić se, kaže, radovao kao malo dete što je na mestima gde se nanovo glasalo, dobio još više nego prvi put, opozicija se takođe veoma radovala što je uspela da dobije onaj jedan presudni glas (koji je Vučiću bio tako dramski sumnjiv) i pređe cenzus. Jedino Borko ne može biti zadovoljan, jer se izborno telo vidno pomerilo u desno, a ne u levo. Mada, i Šešelj kaže da nije zadovoljan. On bi voleo da, sa Vučićem, ostane sam na sceni, i nema sumnje da će na tome, u narednom periodu, raditi predano i bučno. Ne zovu njega uzalud razbijačem opozicije…
