Dud

Piše: MILENA BEČEJAC

Znam da u gradu nema mnogo dudova. Kao da to drvo ne priliči urbanoj sredini. A ima jedan kod Male pošte, na Lesnini, bio je jedan i u Koče Kolarovoj… Ovaj prvi, malo skrajnut s puta, svake godine donosi crne plodove, dudinje. One padaju po zemlji, kljucne ih po neka ptica, modri plodovi se pretvaraju u crnu masu…
Čovek stoji ispod duda. On je u godinama dostojnim poštovanja. Bere dudinje, ali više je onih koje još nisu zrele, nego su crvenkaste. Gleda u mene, vidi – ne bih ni ja mogla da dohvatim one slatke plodove, skrivene u krošnji. A kaže mi da ga dud seća na detinjstvo, prvo ono u Bosni, pa potom u Banatu. Još se seća tog slatkog ukusa, i kaže kako su on i njegova braća i sestre, i deca iz sokaka bili umazani oko usta, kao da je ih je neko namazao mastilom… Nema sada duda ni na selu, kaže mi, ni ovog crnog, ni belog, ni murgastog. A tako smo ih voleli, kaže mi sa setom i odlazi, svojim poslom.
A nekada se Banat i po dudu prepoznavao. I čitam da je dud mnoga dobra doneo – upijao je vlagu iz tla, pa je sađen i pored kuća, i delovao je nekako zaštitnički. Dobro drvo.
Iz istorijskih spisa, ranih tridesetih godina 18. veka, kolonizirani su na ovo tlo i Katalonci, odlazili, ubrzo se vratili u Novu Barselonu, počeli su da sade dud i da se bave uzgajanjem svilene bube, i otvaranje radnji za proizvodnju svile. Katalonci odoše, dud osta…
Ima duda i u pesmi. Jednu od njih peva niko drugi nego Lepa Brena, valjda s početka karijere, a stihovi su u stilu „u avliji orah, više kuće dud, kad si mene ostavio, sto posto si lud…” Sad, kakve veze pa ima Lepa Brena sa gradom. Pa ima. Dok je ona bila Fahreta Jahić, a bend „Lira” – posle „Slatki greh”, početkom osamdesetih, svirali su u Zrenjaninu, u Hotelu „Vojvodina”. Tako je, zahvaljujući dudu, i ona stigla u ovu kolumnu…

FacebookTwitter