DUŠAN STRUGAR O SVETSKOJ KINEMATOGRAFIJI, HOLIVUDSKIM ZVEZDAMA I SRPSKOM FILMU

27 - 1 intervju DusanŠto su ljudi uspešniji, to je njihov ego manji

  • Projekat je delo čitavog tima. Što više radimo zajedno, to će rezultat biti bolji – kaže nekadašnji dečak iz naselja Mala Amerika koji je zahvaljujući kinematografskom zanatu dospeo u planetarni centar filmske umetnosti

 

Veličanstveno bioskopsko platno, crveni tepih Holivuda, visoko društvo, naporan rad i prestiž koji prati globalnu industriju filma jesu samo inserti iz života velikih profesionalaca kinematografije. Na samom vrhu mesta je veoma malo, a kako se krug sužava, u svetu koji svakog minuta traži maksimum, opstaju samo oni čiji se kvaliteti izdvajaju po raznim kriterijumima.
Nakon završene Osnovne škole „Vuk Karadžić”, dve godine u ekonomskoj školi „Jovan Trajković” i isto toliko u Zrenjaninskoj gimnaziji, jednog dečaka iz naselja Mala Amerika ambicije odvajaju od rodnog grada. Tada student na departmanu za matematiku i informatiku pri novosadskom Univerzitetu, Zrenjaninac Dušan Strugar radio je na novosadskoj Televiziji, isprva na sceni, potom i na kameri. S opremom za kompjutersku grafiku i animaciju sreće se u Novom Sadu, u studiju „United Media” Dragana Štiglića i Vladimira Litavskog koji su radili televizijske reklame i džinglove za tadašnji program „Boja noći”.
Predratno stanje i nedostatak okruženja u kom bi se potvrđeni talenat razvio, odvode Strugara i Štiglića u „Wonderland” studio u Budimpešti, zatim u „Pixel” u Tel Avivu i „Digital Visions” u Hong Kongu. Naposletku, naš sugrađanin stigao je u Holivud, epicentar filmske industrije.
Vaša karijera počinje u svetu advertajzinga. Kao scenarista i reditelj radili ste za ogroman broj svetskih brendova. Koliko su marketari najvišeg ranga i njihovi saradnici zahtevni, kako je izgledalo raditi sa njima, sa kim ste sve sarađivali?
Kvalitet se, naravno, uvek traži, a sa njim i jedinstvenost u ideji. Projekat je delo čitavog tima, što više radimo zajedno, kreativno ili tehnički, to će rezultat biti bolji. Puno sam putovao, radio sa talentovanim ljudima iz celog sveta. Bila bi dugačka lista kada bi trebalo pomenuti sve, a ne bi bilo u redu izostaviti bilo koga. Ponosan sam na ostvarenja koja sam potpisao zajedno sa svojim saradnicima, posle svakog smo nešto naučili i „porasli par milimetara kao ljudi”.
Kakva su iskustva sa setova, da li vam je bilo teško da se „usaglasite” sa slavnim imenima i pronađete zajednički jezik?
Ljudi su različiti, pa se tako i razlikuje i način na koji rade, ali iskustva su uvek bila pozitivna. Ne moramo se uvek složiti – na kraju krajeva, to su prvenstveno njihove zamisli. Međutim, svako ko razume da je film kolaboracija više stotina ljudi i da svaki pojedinac u ekipi hoće da uradi najbolji mogući posao – uglavnom otvara vrata dobrim idejama. Reditelj je odgovoran za „viziju”, ali se dešava da neki predlozi, iako dobri, jednostavno ne prođu. Moje iskustvo kaže da što su ljudi uspešniji, njihov ego je manji.
Vizuelni efekti, kako na filmu tako i na setu, kompjuterska i animacija likova, pre i post produkcija, samo su neke od stavki koje potpisujete na najgledanijim filmovima današnjice. Kakav je osećaj biti u timu koji radi na tako velikim ostvarenjima?
Svaki posao počeli smo inspirisani da uradimo nešto novo, naprednije i kreativnije od prethodnog. Ni za jedan angažman s početka nismo sa sigurnošću mogli reći kako će na kraju izgledati, sve bi uvek bivalo: prvi put. I nikad „već viđeno”. Snimajući, kreirali bismo tehnologije, softver ili hardver, da bi se film mogao završiti. U neku ruku može se reći da smo imali sreće. Međutim, svet vizuelnih efekata je pun pametnih, ambicioznih i talentovanih ljudi koji vole ono što rade i žive za osećaj umetnosti kroz film i animaciju.
Anđelina Žoli, Vin Dizel, Ben Aflek, Mila Jovović, Gari Oldman i Met Leblank neki su od glumaca sa kojima ste radili na filmu. Kakve su planetarno popularne zvezde iza kulisa?
Bez obzira na govorkanja i njihovu popularnost, glumci su neverovatno talentovani, uvek pripremljeni, prijatni, profesionalni.
Koliko je ova vrsta posla zahtevna, traži li prevelika odricanja ili ipak uspevate da održite balans između poslovnog i privatnog života?
Kada projekat krene, tu nema puno privatnog života. Priprema za snimanje počinje od četiri ujutru i uglavnom završavamo pre ponoći, uključujući pripremu za sledeći dan. Zatim sledi postprodukcija, od šest do dvanaest meseci, tokom kojih se radi do osamnaest sati na dan. Konkurencija je velika a mnogobrojni saradnici su na raznim stranama planete. Zbog vremenske razlike, ti dani su uglavnom duži nego što želimo da priznamo.
Da li je konstantno usavršavanje u sferi u kojoj radite neophodno ili je moguće opstati zahvaljujući talentu ili „kvalitetnoj improvizaciji”?
„If you want to break the rule, you need to know the rule” – kaže poznata krilatica. Talenat je bitan kao i zanat, jer ako hoćemo nešto da promenimo ili improvizujemo, moramo znati od čega krećemo. Usavršavanje je bitno, jednako koliko i svest o činjenici da uvek možemo naučiti još nešto. Zašto da ne? Nijedan projekat ne smatra se završenim, uvek može da se uradi bolje. Međutim, postoji datum na posteru, i to je datum kada proizvod ide u teatar.
Osnivač ste i vlasnik produkcijske kuće „Superprevis”, sa sedištem u Los Anđelesu i predstavništvima u Londonu i Torontu, koja se bavi pre produkcijom i audio-vizuelnim rešenjima. Šta vas je navelo da postanete i preduzetnik u svetu filma?
Mislio sam da bi bilo dobro raditi sa ljudima koje dugo znam, uraditi nešto za druge, ali i za nas same. Iako je firma regristrovana, nismo puno toga uradili zajedno, desilo se da smo svi zauzeti na različitim privatnim projektima.
Pratite li srpsku kinematografiju, kako je ocenjujete? Kako se ona kotira u svetu, poznaju li srpski film vaši saradnici?
Srpski film pratio sam neko vreme, dok sam živeo u Srbiji, a kada su počela putovanja po svetu postalo je to teško ispratiti. Što se žanra tiče, naši filmovi su drame ili komedije. Teško ih je prodati u inostranstvu jer se bave lokalnim problemima ili događajima. Nažalost, distributeri ih automatski ne mogu pokazivati niti prodavati internacionalno.
Na kojim filmovima trenutno radite?
Trenutno radim na TV seriji i pripremam se za par mogućih filmova. Sve je još uvek na nivou razgovora i pripreme.
Vaša karijera i život odavno su daleko od Srbije i Zrenjanina. Koliko često uspevate da posetite rodni grad? Ima li nostalgije?
Ne dolazim često, a i kada sam tu, bude to par ili nedelju dana. Volim da popričam sa društvom i vidim šta je ovde novo. Naravno da ima nostalgije, tu je dosta lepih uspomena i mnogo starih drugara koji, bez obzira na sve, ostaju dobri prijatelji.

  • ŽIVOT U LOS ANĐELESU
    Los Anđeles je grad gde se zvezde mogu videti u kafiću, na ručku, na biciklu, na času joge ili na plaži. S profesionalne strane nema puno improvizacije, svako zna svoj posao i toga se drži. Isto tako, van posla se o njemu ne govori, niti ko spominje imena zvezda. Ljudi koji rade u istoj industriji i ne pitaju. Takav način života dozvoljava nam da se bavimo stvarima koje su takođe bitne, a to su naši lični životi, naše društvo i naši problemi. Slobodan sam umetnik, kada radim na nečemu tada sam i zauzet, što bi značilo da ipak mogu da organizujem svoje slobodno vreme. Najteže je znati kada ću dobiti sledeći projekat. Trudim se da iskoristim svaki dan i kreiram vrednost, radio ili ne. Skoro svako jutro, ako je plima visoka, i talasi nisu veliki, uživam u surfovanju, kafi, pešačenju planinama Santa Monike. Tu je i trčanje uz obalu, kao i joga i teretana. Ovde su prevozna sredstva obavezna jer je sve daleko. Stoga u poslednje vreme provodim sve više vremena na biciklu, brže je, zdravije i lakše za parkiranje. U Kaliforniji vole da se bave zdravljem, pa se osim sporta, gde god izađemo, nudi i zdrava hrana.

Ljiljana Đurić

FacebookTwitter