Reči koje upravo čitate napisala sam sedeći na svom omiljenom mestu u Zelenom Zvonu.
U ćošku nepušačkog dela, gde sada stoji lampa u obliku zvezde.
Mnogi koji su me sreli pitali su: a, jesi li ovde kao novinar ili…
Došla sam kao jedna Ljiljana.
Jedna koja je želela da kaže puno toga, ali se ubrzo setila da o nekim stvarima ipak bolje piše nego priča.
Vezanost te Ljiljane za dva zelena slova Z desila se u ranom detinjstvu, kada toga nije bila svesna.
Dok sam kao kovrdžava i pričljiva beba trčkala kroz letnju baštu, nisam mogla da znam je to mesto koje će me oblikovati kao osobu, ženu i čoveka.
Tu su se desili prvi susreti sa muzikom koju i danas slušam, prve tinejdžerske suze zbog spoznaje da život neće uvek biti onakav kakav smo isplanirali hoće.
Tu je društveno prihvatljivo smejati se dok ti ne pozli i biti ono što jesi, bez autocenzure.
Radila sam i jedno i drugo.
Tu sam naučila da će uvek biti ljudi koji razumeju, šta god da pričaš.
Vesnino majčinsko stražarenje tokom mog osamnaestog rođendana.
Gutin odgovor na svako moje: mogu li (da pitam o nečemu suludom) bio je: Kaži, rode.
Uvek se imalo kad, iako se često brijao baš onda kad sam ga zvala (u cik zore), silazio s vespe ili trčao nekud u adrenalinu.
Jer je Zvono, za mene lično, zaista jeste porodica.
Rod.
Intelektualni ili onaj iz Gutinih odgovora meni, na nešto što sam želela.
Rod bez razdvajajućih činilaca.
I sve je tu, pod okriljem dva slova zelenog kluba, uvek stvarno a u velu nedokučivog.
Nije bilo. Još uvek je.
O tome govore lica okupljena večeras, ovde, lica pomešanih emocija na kojima ipak sija jedan poseban, veliki osmeh.
Veliki kao zvezda. U koji stane sve.
Veliki kao godine koje su prošle i one koje dolaze.
