Bilo je rano jutro, na pešačkom mostu skoro nikog, tako da sam mogla da čujem sopstvene korake po pločniku. I još nečije iza mene, sitne, brze, uz blago dahtanje. Osvrnem se: za mnom trči pas. Lecnem se, šta ću ako me napadne?! Nije veliki, ali baš takvih se bojim: mali psi su unapred ljuti, prave se da su strašni iz predostrožnosti, naročito preda mnom.
Kao da psi znaju da sam im kriva. Kad sam bila osnovac, dok su me učili da vozim bicikl, uspela sam da pregazim psa, našeg avlijanera, zvao se Džeki, deda ga je mnogo voleo. Preko dana je bio na lancu, nije imao šanse protiv mene i mog novog bicikla. Džeki je preživeo (samo sam ga prignječila), ali se ja nikad nisam srodila sa biciklom i od onda, valjda, nosim taj pečat krivice pred psima. I evo, sad me sustiže, ovde na mostu, a nigde nikog da mi pomogne. Isti je kao Džeki, crn sa krupnim belim flekama…
Pas je, međutim, već imao svoj plen. U zubima je nosio praznu plastičnu flašu od dvolitarskog piva. Boca je bila nepodesna za njegove sitne čeljusti, borio se sa njom, ali je nije ispuštao. Kad me je prestigao i odmakao malo, spustio je flašu na pločnik da predahne, obišao oko nje tražeći zgodniji način da je poduhvati, ali mu je, očito, na raspolaganju bio samo grlić. Onda je ugledao mene, preprečio mi je put i zalajao. Stala sam i ja, čim zakoračim, on zalaje. – Nemoj, Džeki, ti si dobra kuca – govorim mu da bi me uzeo za prijatelja, ali on prepoznaje moju krivicu i ne mari za to što mu govorim. Pat pozicija, ne napada me, ali ne da da nastavim put.
Srećom, pojavi se odnekud neki čovek, lupi nogom o tlo i zagalami na psa. Džeki uze svoju flašu i odjuri prema Apoteci. Oslobođena sam!
Mada, možda je pas hteo samo neku pomoć od mene, ali se nismo razumeli. Kažu da ima i životinja koje vole pivo. „Dani piva” su počeli, a flaša prazna! Sve je moguće, a sve je, izgleda, i povezano. Jer, i onaj bicikl sam kupila sama, od prve nagrade koju sam dobila na literarnom konkursu Crvenog krsta, tema: borba protiv alkoholizma. Karma.
