Piše: dr Dejan Molnar docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Najveće tehnološko dostignuće u razvoju bankarstva je pojava elektronskog (digitalnog) novca, a samim tim i elektronskog bankarstva. Elektronski novac (e-novac) se definiše kao specifična monetarna informacija koja se putem elektronskih impulsa, u realnom vremenu, prenosi između subjekata koji obavljaju transakcije. Ovakav novac u osnovi je virtualan i ne poznaje geografske (fizičke) granice. E-novac predstavlja sistem koji omogućava nekoj osobi da plati robu ili uslugu prenoseći brojeve sa jednog računa na drugi, elektronskim putem, te je veoma pogodan za tzv. „on-lajn” kupovinu.
Prva forma elektronskog novca bila je debitna kartica. Debitne kartice omogućavaju potrošačima kupovinu dobara i usluga, jer se sredstva elektronskim putem direktno transferišu sa bankovnog računa kupca na račun prodavca.
Kao osnovne prednosti postojanja i upotrebe elektronskog novca za klijente (kupce; potrošače) jesu: (a) niži troškovi korišćenja usluga, (b) dostupnost bankarskih usluga 24 časa dnevno, (v) ušteda vremena, (g) brže obavljanje transakcija, (d) digitalni zapis, odnosno trag svake transakcije.
Za poslovne banke prelazak sa tradicionalnog na elektronsko bankarstvo značio je povećanje efikasnosti poslovanja. Elektronsko bankarstvo je mnogo jeftinije od tradicionalnog, pošto je potrebno daleko manje zaposlenih, manje opreme i poslovnog prostora itd. Sve to deluje u pravcu povećanja profita banaka. Stoga, pružanje usluga e-bankarstva danas za banke predstavlja uslov opstanka na tržištu, a ne stvar prestiža.
Pogodnosti koje pruža elektronski novac bi mogle navesti na zaključak da ćemo se ubrzo pretvoriti u tzv. bezgotovinsko društvo u kojem će se sva plaćanja obavljati isključivo elektronskim novcem i u kojem neće biti gotovog (papirnog) novca. Međutim, postoje razlozi zbog kojih se to još uvek nije desilo i zbog kojih se to možda neće ni dogoditi u skorijoj budućnosti. Prvo, uspostavljanje računarskih i telekomunikacionih mreža, kao i mreža čitača kartica (bez čega elektronski novac ne može da postoji) je skupo. Drugo, upotreba elektronskih sredstava plaćanja sa sobom povlače pitanja bezbednosti, ali i privatnosti. „Hakeri” svakodnevno pokušavaju da pristupe bazama finansijskih podataka, a sprečavanje ovakvih nezakonitih radnji je veoma skupo. Za te svrhe se u kontinuitetu razvijaju potpuno novi pravci u oblasti informatike, ali i kriminalistike. Korišćenje elektronskog novca zahteva upotrebu čitavog niza ličnih podataka, što pojedinim licima može delovati kao narušavanje privatnosti.
