Emotivni trošak

Piše: Ljiljana Bailović

Parada pobede na Crvenom trgu u Moskvi. Nisam zainteresovana za militarne priredbe, bilo koje vrste i bilo koje strane, a posebno sam naježena na vojnu tehniku pravljenu da ubija. Ali ti besprekorni redovi mladih vojnika podsetili su me na ratne filmove uz koje je rasla moja generacija. Koliko sam suza prolila (najviše krišom, nije to bilo nešto što se javno pokazuje), gledajući tragične filmske rasplete, tematizaciju čovekovog stradanja i čovekove žrtve…
Iz mog (ne naročito velikog) gledalačkog iskustva, slovenske kinematografije pravile su najviše filmova sa velikim emotivnim nabojima. Valjda je to takav ljudski resurs, šta li (pogledajte gramatičku situaciju: u poređenju sa drugim jezicima indoevropske grane, slovenski su razvili najviše nastavaka za građenje deminutiva, tepanja, hipokoristike, ali i augmentative – takav smo svet, sklon amplitudama osećanja). Uostalom, emocije i jesu jedan od najvažnijih materijala za filmsku građu, samo ih sineasti različito doziraju…
No, danas – skoro da se više i ne snimaju filmovi tragičnog zamaha, posebno ne u holivudskoj kinematografiji čija produkcija ne silazi sa naših velikih i malih ekrana. Mada se ratovi neprestano vode… Tragedija i žrtva izašli su iz mode. U stvari, da bi ratovi opstali kao stalna praksa u spoljnoj politici gospodara sveta, tragedija i žrtva ne smeju biti u fokusu, bolje da su sklonjeni od očiju najšire publike. Nego se snimaju spektakli koji zasenjuju tehnološkim čudima.
Ali, i filmovi zapravo izlaze iz mode. Dugačko je to, i zamorno, ko će dočekati kraj filmske projekcije koja traje sat i po, nemaju ljudi više ni strpljenja, ni koncentracije za tako nešto. A emotivne investicije gledalaca preusmerene su na beskonačne TV serijale melodramskih zapleta koji se nikad ne raspliću, a talasaju površno da površnije ne može biti. Moderan svet: sva čula da angažuješ trenutno, ali površno (da se ne „iscimaš” i ne potrošiš), a vać na naredni klik prelaziš na novu atrakciju.

FacebookTwitter