FELJTON: Apostoli urbanog Zrenjanina

Iz knjige „Zrenjaninski amarkord” Dragana Zečevića, objavljene u izdanju Gradske biblioteke i Kulturnog centra, donosimo najzanimljivije odlomke. U broju od 23. decembra objavljen je poslednji nastavak feljtona, posvećen Lajošu Engleru i zlatnoj generaciji košarkaša „Proletera“.

* * *

Januar 2015. Brzo su prošli novogodišnji mrazevi. Prelazim preko malog mosta, pa desno pored sudske zgrade prema gradskom parku Čokliget. Ta ulica, koja ima kuće samo sa jedne strane, dobila je ime po datumu oslobođenja grada: „Kej Drugi oktobar”.
Tražim broj 15, kuću u kojoj živi Lajoš Engler, košarkaška legenda ovog grada i cele velike Jugoslavije.
Sedimo u prijatno zagrejanoj velikoj dnevnoj sobi, pijemo gusti sok od kruške, a profesor Engler mi priča svoju neobičnu priču. Evo šta sam uspeo da zabeležim:
– Rođen sam u prvoj polovini dvadesetog veka, tačnije 1928. godine u Mađarskoj. Oca se ne sećam, jer je poginuo na građevini kada sam imao samo dve godine. O njemu znam samo iz priča i slika iz porodičnog albuma. Moja majka, Katarina Lang, odmah se vratila u svoj Bečkerek, svojoj porodici, koja je imala kuću u Takovskoj ulici. Znači, ja sam postao Bečkerečanin već u svojoj drugoj godini i neizmerno sam zavoleo ovaj grad, ove ljude, ove gradske ulice gde sam odrastao, volim i tu sporu reku Begej, koja prolazi kroz sam centar grada. Mama Katarina je davala časove klavira gradskim gospođicama a predavala je i u školi „Mesinger”.
Profesor Engler tu zaćuta i ja primetih da mu je pogled odlutao negde preko mog levog ramena. Okretoh se i ugledah na zidu jednu uramljenu sliku, žena u crnom kostimu i dečak, koji stoji s njene desne strane i drži kapu u jednoj ruci.
-Dobro, profesore, hoćemo li sada malo o toj košarci koja život znači – prekinuo sam kratku pauzu.
– A da, o košarci hoćete. U stvari, do sada je već sve rečeno o toj košarci u našem gradu, ali pokušaću da se setim nečega što nije napisano, iako ne mogu da govorim sa sigurnošću o datumima.
– Čitao sam da ste prvo igrali u beogradskom „Partizanu“.
– Prvo sam igrao košarku ovde u našem gradu, ali onda sam dobio poziv za vojsku, to je bilo 1948. godine. Poziv su dobili još Loci i Pataki, znači svi zajedno na služenje vojnog roka. Otišli smo na železničku stanicu i pravac Beograd – prisećao se profesor. – Umesto u vojsku, zaigrali smo košarku za beogradski „Partizan“, jer je to u ono vreme bio vojni klub. Loci je odmah dobio čin potporučnika, a ja sam postao stariji vodnik VIII klase. Radio sam zvanično u foto sekciji Doma armije, igrao košarku za „Partizan“, a i za reprezentaciju Jugoslavije. U „Partizanu“ sam igrao od 1948. pa sve do 1955. godine. Želeo sam da se vratim u „Proleter“, ali se pu kovnik Bjelojević, predsednik „Partizana“, usprotivio tome. Zapretio mi je da neću više igrati za reprezentaciju ako se vratim u svoj Zrenjanin. Ipak sam se vratio i igrao za državnu selekciju još dve godine. Po zvaničnim podacima, igrao sam za reprezentaciju Jugoslavije 77 utakmica, a po mojoj računici tu je bilo u kupno 84 nastupa u plavom dresu. Pet godina za redom igrao sam u reprezentaciji, i to na dva svetska i dva evropska prvenstva.
– Pa kako ste u svemu tome našli vremena i za studije? – pitam nekadašnjg košarkaškog asa Lajoša Englera.
– Bilo mi je jasno da moram da završim školu, jer kako prođe mladost, tako prođe i ta košarka, koja je bila u stvari i moj život. Prvo sam upisao DIF, a kasnije prelazim na Germanistiku, na beogradskom Filološkom fakultetu. Tako sam postao profesor nemačkog i engleskog jezika. Još kao apsolvent počeo sam da predajem u večernjim školama.
Profesor se seti nečega, pa sa osmehom na licu poče da traži nešto, po spisima i slikama. Pronađe neku sliku i zagleda se u nju, a zatim je pruži meni:
– Evo, ako možete bez naočara, to je bilo prošle godine, u stvari bilo je to prošlog leta. Pedeset godina mature, gimnazijalci original. Da li možete da prepoznate sa kim sam ja na slici ?
Gledao sam, gledao, vidim da je pokraj profesora neki ćelavi gospodin, malo punačak u sivom odelu. Poznata mi je njegova faca, ali nikako da se setim ko bi to mogao da bude. Zatim vraćam bespomoćno sliku sa molbom da mi kaže ko je na slici, ko je taj koga sam si gurno znao, a sada ne mogu da prepoznam čoveka.
– Evo rešenja – poče profesor. – Ovaj što stoji s moje desne strane je Milan Vujin, sadašnji beogradski advokat, inače čuveni golman FK „Proletera“, a kasnije i NK „Dinama“ iz Zagreba. Odličan sportista, odličan advokat, bio je moj đak, i to odličan.
– Znači, radili ste u Zrenjaninskoj gimnaziji. A posle?
– Kasnije sam postao direktor Škole učenika u privredi. To je bila kvalitetna škola, jer je postojeći sistem obrazovanja omogućavao da iz škole izlaze kvalifikovana deca za one poslove za koja su se opredelila. Liferovali smo na tržište prave majstore, kvalifikovane električare, bravare, vodoinstalatere i tako redom.
– Hajde, profesore, recite mi na kraju da li ste imali tzv. „utakmicu života“?
– Pa sećam se dve utakmice: prva, kada sam još igrao za „Partizan“, igrali smo protiv „Zvezde“ i tu sam pos tigao više poena od obojice „Zvezdinih“ bekova. Onda utakmica između „Proletera“ i OFK-a, ili se još zvao BSK, nisam siguran. Na toj utakmici dobio sam zadatak da čuvam Koraća, nadaleko čuvenog centra reprezentacije, koji je po utakmici davao i po 40 poena. Na kraju, Korać je postigao 19, a ja 16 poena. Posle utakmice, prišao mi je i pružio ruku rekavši: „Hvala ti što si me čisto držao, bez faula”.
I tako, moglo bi o majstoru jugoslovenske košarke dosta da se piše. Za kraj samo da se setimo sastava te šampionske ekipe „Proletera“: Loci, Engler, Minja, Katić, Radojčić, Feri Kurc, Šaca Tornjanski, Pataki, pa Rošival, Kifer, itd…
Profesor Engler je bio 1970. godone pomoćnik ministra za Kulturu Vojvodine. Ukazom Predsedništva Socijalističke Republike Jugoslavije od 20 maja 1980. godine Engler Balinta Lajoš odlikovan je Ordenom rada sa srebrnim vencem.
-Doviđenja, profesore košarke, doviđenja i vašoj divnoj supruzi Cuniki. Doviđenja i hvala na razgovoru.

Na fotografiji: Šaca Tornjanski i Lajoš Englerfeljton-2

 

FacebookTwitter