FELJTON: Ket Stivens i lepa Vanda

Iz knjige „Zrenjaninski amarkord” Dragana Zečevića donosimo najzanimljivije odlomke. U broju od 2. decembra autor piše o grupama „Meteori“, „Ljubavna pisma“ i prvoj zrenjaninskoj gitarijadi.
Krajem šezdesetih, u Zrenjaninu je održana prava gitarijada i to sa dva pobednika: „Meteori” kao miljenici publike i „Ljubavna pisma” po izboru stručnog žirija.
Glumac Milan Kočalović priseća se ko je sve svirao u tim čuvenim „Ljubavnim pismima”, pa kaže:
– Prvo, onaj Laci, Laci Muladi, gitara, pa Tihomir Mačković Mačak. Taj Mačak je imao još jedan nadimak, ali muzički, zvali su ga još i „Ket Ket”, asocirajući zasigurno na Keta Stivensa. E pa taj Ket Ket bio je baš faca, ne ovo-ono, nego faca. Oblačio se baš onako, moderno, u trendu do daske. Radio je u Lutkarskom pozorištu, a kasnije je bio scenograf i u beogradskom pozorištancu „Boško Buha”.
Dok sedimo u pozorišnom klubu, Koča se priseća još nekih pojedinosti:
– Samo malo, samo malo, taj Džimi, sećaš se imena Džimi Stepanov? Mislim da je čovek otišao u Nemačku, baš kada je i trebalo da se ide. Dalje, onaj Erdelji sa hiljadu viceva. Na bubnjevima, da li je bio Cuka, čika Rizin mlađi sin? Jeste, mislim da je baš Cuka udarao po bubnjevima.
E, baš u to vreme, ovim gradom šetala je jedna izuzetna osoba, naravno ženskog spola i naravno gimnazijalka. Zvala se Vanda. Bože, kakvo ime za ovaj banatski pejzaž, da ne poveruješ. Nije bila tanka, nego baš onako, kako treba. Pa kako da vam je još bolje opišem: lepa, ali ne tek tako, nego stvarno lepa, treptala je zanosno, kosa crna, kratka, luda, građena ne kao Tvigi nego kao neka crnokosa Merlinka, baš tako.
Tada su gimnazijalke, još uvek bile uniformisane u crne kecelje, a to je baš Vandi najbolje stajalo.
E baš u nju se odjednom zagledao gitarista Laci, kao i hiljade ostalih Zrenjaninaca, sa ili bez gitare.
Začudo ili ne, i ona se zagledala u Lacija, bili su simpatiko. Svi su se pitali, šta li je on njoj pričao, kakve bajke je izmišljao i privukao njenu pažnju i njen smeh. Svi su mu zavideli, njegovi muzičari, i pesnici i glumci i komunjare i lekari, zubari, stakloresci i vatrogasci, baš svi.
I šta se desilo posle? Kažu očevici, da je lepa Vanda, jednim potezom, slomila srce banatskog gitariste i nestala iz centra grada. Kako? Jednostavno, odlepršala, i to u Beograd, na studije. I tu je bila najlepša. Družila se sa Mirom Mihajlović, ćerkom čika Stoleta, zrenjaninskog advokata. Obe devojke bile su baš prave naše, lepe Zrenjaninke. Da se zna.
– Kasnije je lepa Vanda, jednostavno odletela preko Lamanša, čak tamo. Eto ti prave ljubavne priče sa dramatičnom završnicom – veli Koča.
A u toj Drugoj gimnaziji, ngde oko 1970. godine, direktor Lerik dozvoljavao je da đaci nose duge kose kao „Bitlsi“, ali pod uslovom da te iste kose redovno peru. Da te kose budu čiste i sjajne. Može rok, mogu „Bitlsi“, ali kose čiste, da lepršaju oko ludih, mladih, banatskih glava…
Na fotografiji: Vanda Konćar i Džimi Stepanov 1978. godine u Minhenu.

feljton

FacebookTwitter