docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Mere podrške lokalnom ekonomskom razvoju se mogu svrstati u dve osnovne grupe – finansijske i nefinansijske. Privrednici najviše „priželjkuju” neki od oblika finansijske pomoći – kredite sa subvencionisanom kamatnom stopom, besplatno zemljište ili poslovni prostor, subvencionisane zarade za (novo)zaposlene, oslobađanje od nekog poreskog nameta…
Kada nastoje da dobiju neke finansijske podsticaje, privrednici uglavnom ne razmišljaju o tome da su sredstva koja su data njihovim firmama, upravo ona sredstva koja su uzeta od nekih drugih poreskih obveznika. Potencijalna opasnost u vezi sa ovakvim merama jeste da od njih najčešće imaju koristi ona preduzeća koja su najbliža donosiocima odluka (predstavnicima vlasti), a ne ona kojima bi ta podrška, u razvojnom smislu, najviše i značila. Direktne subvencije (ili neki drugi oblik direktne finansijske podrške) narušavaju delovanje tržišnog mehanizma, menjaju sistem podsticaja, strukturu troškova privrednih društava i preduzetnika, delovanje mehanizma cena i sl. Ovo zbog toga što se sredstva koja se putem poreza uzimaju onima koji su sposobni da plaćaju poreze daju nekim drugim akterima koji nisu u stanju da „izdrže” takmičenje na tržištu.
U vezi sa merama direktne finansijske podrške treba imati na umu i to da su retki programi iza kojih stoje odgovarajuće analize troškova i koristi, a upravo jedna objektivna „cost-benefit” analiza treba da pokaže da li su ulaganja u određene programe ekonomski opravdana. Pri tome, odlučivanje o dodeljivanju sredstava (ili o oslobađanju od plaćanja nekih obaveza) uključuje mogućnost subjektivnosti, što otvara prostor za moguću korupciju.
U praksi je prisutno nekoliko modela direktne finansijske podrške privredi na lokalnom nivou. Prvi je model pružanja podrške privredi putem beskamatnog pozajmljivanja sredstava (beskamatni krediti). Drugi model finansijske podrške lokalnih vlasti privredi jeste subvencionisanje kamate za komercijalne kredite malim i srednjim preduzećima i preduzetnicima. Subvencionisanje dela kamate iznosi najčešće oko tri procentna poena, pri čemu poslovna banka odlučuje o tome ko može, a ko ne može biti korisnik kredita (kreditni odbor u banci procenjuje rizik plasmana), dok opština snosi deo troškova, jer banci nadoknađuje deo kamate. Treći model jeste oslobađanje, delimično ili u celosti, privrednika/preduzetnika od nekih fiskalnih nameta. Pri tome, pristup u obezbeđivanju finansijske podrške privredi se znatno razlikuje od opštine do opštine.
Na osnovu dosadašnjih iskustava u vezi sa primenom ovih programa može se zaključiti da oni nisu uspeli da zamene, tj. nadoknade nedostatak fundamentalnih preduslova za lokalni ekonomski razvoj (postojanje strategije lokalnog razvoja, kancelarije za LER, privrednog saveta, zatim efikasne lokalne administracije, razvijene infrastrukture, promocije investicionih potencijala opštine, javno-privatnog partnerstva itd).
