„Radost Evrope” – tako se zove manifestacija posvećena deci koja se, evo, 46. put organizuje u Beogradu. Nasmejana dečja lica, oči koje sijaju, kamera u krupnom planu dugo drži devojčicu sa zlatnim pegicama. Ista kao ona mala Tanja, iz kog ono ruskog grada beše? Zaboravila sam, bilo je to pre dvadesetak godina, deca Evrope bila su razmeštena po domovima svojih beogradskih vršnjaka, pa je Tanja bila u stanu moga brata i snaje. Svi smo se radovali tom srećnom i nesvakidašnjem događaju. Ej, odakle je čak ona došla, kako se zvalo to mesto u Sibiru, ne mogu da se setim, njena grupa putovala je autobusom do Beograda „12 sutok”, a sutki su 24 časa, dan i noć… „Radost Evrope” je sve nas u porodici zauvek dotakla nežnom radošću, nešto nezaboravno…
Znate li da su, na tlu Beograda, na neolitskom nalazištu Vinče, nađene najstarije sačuvane igračke na svetu, od pre jedno 6.000 godina? Između ostalih artefakata, bilo je i sitne plastike od gline, u grubim oblicima čoveka i nekih životinja, dugo je svrstavana neodređeno, u „kultne predmete”, mamila utiske posmatrača o „umetničkoj svežini” koja odiše iz nesavršenosti tih malih formi. Pre nekoliko godina, međutim, ove figurine podvrgnute su ispitivanju pomoću savremenih forenzičkih metoda. Pokazalo se da one do danas čuvaju otiske dečjih prstića kojima su pravljene. Igračke, dakle. I neolitska deca igrala su se kao i naša današnja… Nadamo se i sutrašnja.
Gde li je sad ona mala Tanja, sigurno je izrasla u divnu mladu ženu… Gde će ova deca, današnji učesnici „Radosti Evrope”, biti za 20-30 godina, kako će živeti? A kakav će oni svet graditi, za 40-50 godina?
